Biljana
Milovanović Živak Požarevac, 7. mart 1972. –
А
зашто не заборављам – патњу?
Не могу да заборавим патњу, јер патња
Није само догађај који се памти, зле и тешке речи,
Слике, мимика, злобни осмеси и ружна лица.
Осећање се не заборавља, оно је или живо
Или га нема, или те опседа, или си утрнуо.
Нема средине.
Не може се неко по мало волети, не може се неко
По мало памтити, не може неко по мало разумети.
Нису то нијансе сивог,
То су беле ноћи незаборава.
Као што беле ноћи заправо нису ноћи
Већ дан који траје шест месеци,
Тако и човек „заборавља” оно што га боли.
Не заборавља, заправо, никада,
Само се, док не падне ноћ,
Права ноћ, уљуљкује у полусну.
Izvor: Биљана Миловановић Живак: Ти, међутим, Књижевна општина Вршац,
Вршац, 2022.
És miért nem feledem – a gyötrelmet?
A gyötrelmet nem tudom
feledni, mert a gyötrelem
Nem csak megjegyzett esemény,
gonosz, súlyos szavak,
Képek, mimika, alattomos
mosoly, rút arc.
Az érzelem megmarad, vagy él
Vagy nincs, vagy elragad vagy
megbénít.
Középút nincs.
Nem lehet valakit kicsit
szeretni, valakire
Kicsit emlékezni, valakit
félig-meddig érteni.
Ezek nem szürke árnyalatok,
Ezek feledhetetlen fehér éjek.
Ahogy a fehér éjek
tulajdonképpen nem éjek,
Hanem hat hónapig tartó nap,
Úgy az ember „elfeledi” azt,
ami fáj.
Nem feledi, voltaképp sosem,
Csak, míg le nem száll az éj,
A tényleges éj, félálomban
szendereg.
Fordította: Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése