Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. –
6.
Тачку изласка и заласка
сунца…
Тачку изласка и заласка сунца понад горњих ливада
У завичају одредило је ово густо море водена плава
Животиња која у претакању гута саму себе Спава
Село моје на истоку не поимајући суштину и тајну воде
Док израњају давно заборављени градови куле у строју
И света брда Расте то заветно дрво чинећи широки лук
У ком исписах сва ова слова а отац мој голорук
Од јутра до вечери скупљаше летину Поезију своју
Божански сонет Песма у којој и данас тихо
Путујем небесима Покуљаће сав дим из мене и магла-
Тешко бреме О Боже, какво је ово време
Ако ме поново родиш задој ме ведрим стихом
Као што јеси на овом камену од ког сазидах чардак
Спрам бесконачности у пени и светлини зрак по зрак
Izvor:
Обрен Ристић:
У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.
Обрен Ристић: Дарови
јутра, Ревнитељ, Ниш, 2024. 28.
стр.
6.
A napkelte és a napnyugta
helyét…
A napkelte és a napnyugta
helyét a felső mezők felett
Szülőföldemen e sűrű tenger
áttetsző kék lét határozza meg
Mely az áramlattal önmagát
falja fel Keleten
Otthonom a víz titkát nem sejtve
nyugodtan szendereg
Rég elfeledett városok magasba-nyúló
tornyok szent hegyek
Mutatkoznak Széles kört
alkotva nő az a fogadalmi fa mely
Alatt e sorokat létre hoztam leírtam
pusztakezű apám meg
Reggeltől napestig a
termésről gondoskodott Transzcendens
Az ő költészete Ma is a
mennyei utakon
Verseivel utazom Füst és köd
árad belőlem –
Súlyos a teher Ó Istenem
milyen idők ezek
Ha újra teremtesz vidám
sorokkal táplálj ahogy most
Ezen a sziklán teszed melyből
őrtornyomat a végtelen
Felé fordulva habban
fényárban sugárról sugárra építettem
Fordította: Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése