Kajoko Jamasaki Kanazava, 14. septembar 1956. –
|
Летњиковац
Славку Леовцу
На обали свитања
сазидана је наша кућа.
У њој не живи нико,
нико је не чува.
У тами, она не пали светиљке.
Заклопљен јој је прозор.
Дубоко у траву
потонуо је пут.
Не пролазе ни кочије.
Зато је не можемо обићи.
Кућа ми се у сну јави,
да открије путеве.
Остала су само у сећању
наша стопала на песку.
Зато се у кућу
не можемо вратити.
(Врата, незакључана,
одшкринула је мачка...)
Осетила сам дах
топлог мора.
(Једног дана, можда,
стићи ћемо тамо.)
|
Nyári lak
Slavko Leovacnak1
Házunk a pirkadat
partján épült.
Lakatlan,
senki sem őrzi.
A sötétben lámpát ne gyújt.
Ablaka zárt.
Az út mélyen
a fűbe süppedt.
Hintó arra nem jár.
Kikerülni nem tudjuk.
A ház álmomban bukkan fel,
hogy feltárja az utakat.
Lábunk nyoma a homokban
csak az emlékezetben maradt
meg.
Ezért a házba
vissza nem térhetünk.
(Az ajtó nincs bezárva,
résnyire a macska nyitotta…)
Éreztem a meleg tenger
leheletét.
(Egyszer, talán,
oda érünk.)
1Slavko Leovac (ejtsd: Szlávkó Lēōvāc,
1929. – 2000.) szerb író, kritikus, történész
Fordította: Fehér Illés
|
Izvor:
Кајоко Јамасаки: こどものいる情景 – Призор са децом, Меридијани, Смедеревска песничка јесен, 2023.
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése