Nenad Grujičić Дан – Nap

 

Nenad Grujičić Pančevo 12. septembar 1954. –

Дан   Дан се просуо као рижа. Улица лепа и људи намигују. То је живот. Шта ће ми сан у којем се не зна ко пије, а ко плаћа. Идем као човек на свој посао. Тамо тече река, а овде срце. Последњи сам који ће дићи руку на себе. Ено – и цурица звиждуцка. Па ово је рај! Нисам ни знао чиме сам дариван. Ако се лишће проспе пред ноге – то ја пребрзо старим. Кусе гране населиће граја и опет ће бити зелено. Дан што се једном у животу јавља. Дан подељен на године.

Nap   Rizsaként szóródott szét a nap. Az utca szép, az emberek kacsintgatnak. Ez az élet. Mit nekem az álom, melyben nem tudni, ki mit tesz. Dolgomra emberként megyek. Ott a folyó folyik, itt meg a szív. Az utolsó vagyok, aki kezét magára emeli. Íme – a kislány is fütyörészik. Hát ez maga a menny! Nem is tudtam, mit kaptam. Ha a levelek lábam elé hullanak – túl gyorsan öregszem. Zsivaj lepi el a kusza ágat és ismét zöld lesz. Egy nap, mely az életben testet egyszer ölt. Évekre osztott nap.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor