Dajana Lazarević Љубав не умире – A szerelem nem hal meg

 

Dajana Lazarević Šabac 12. mart 1993. –

Љубав не умире   За М.   Љубав не умире... Да није тако, не би сад у мени Сломило се јутро. Да се опростим од Tебе... Лакше бих предала Душу Богу... А да Те задржим – не могу. Сада знам, Како срце за неким полети. Сада знам, Шта значи – волети.   Соколе мој... Тукли су громови, Падале кише, А ипак су зрела жита. Сваки Твој поглед упућен мени, За трен ме прочита. Чекаћу Те, Верност и љубав да Ти дам. Али, да нећу плакати, Не могу да обећам...   Нека буде ноћ... Ако се једном мени вратиш, Станеш пред моја врата; Кад звезде зашуште твоје име, У два ситна сата. Пусти ме да те грлим, Као да чекам Из војске брата. Мени си вреднији Од свих на свету Драгуља и злата.   Љубав не умире... Да није тако, не би сад у мени Сломило се јутро. Не би ми сузе низ грло текле, Као кроз стара сита. Твоје име наглас нећу рећи, Ко год да ме пита. Али, у сну, дозиваћу име Анђела, који ми душу чита: Моја звездица, моја прва љубав, Мој драги, мили, најнежнији - ...

A szerelem nem hal meg   M.-nek   A szerelem nem hal meg… Ha nem így lenne, a reggel most, Bennem, nem törne össze. Búcsúzzak tőled… Lelkem könnyebben Adnám át Istennek… De hogy megtartsalak – nem tehetem. Most tudom, A szív valaki után hogyan röppen. Most tudom, Mit jelent – szeretni.   Mindenem… Villámok cikáztak, Sok eső esett, A búza mégis érett. Csak rám tekintettél, És megéreztél. Várlak, Hogy hűségem, szerelemem neked adjam. De, hogy sírni nem fogok, Nem ígérhetem…   Legyen éj… Ha egyszer visszatérsz És ajtóm elé állsz; Éjjel két órakor Mikor a csillagok nevedet suttogják. Engedd, hogy öleljelek, Mintha testvért A katonaságból várnák. A világ minden Kincsétől, ékességétől Többet érsz.   A szerelem nem hal meg… Ha nem így lenne, a reggel most, Bennem, nem törne össze. Torkomban, mintegy szitán keresztül, Nem könnycseppeket nyelnék. Bárki is kérdez, Nevedet hangosan nem ejtem ki. De álmomban nevén azt az angyalt Szólítom, aki lelkemben él: Csillagom, első szerelmem, Kedvesem, nemesem, kegyesem – …   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Iz knjige u pripremi: Дајана Лазаревић: Белина сна str. 55-56.

Dajana Lazarević Венац за Максима Богдановича – Koszorú Maxim Bogdanovichért

 

Dajana Lazarević Šabac 12. mart 1993. –

 

Венац за Максима Богдановича                        (1891-1917)   Ја бих хтела да се сретнем Са Вама на улици, Једне тихе, звездане ноћи; Да Вас загрлим, Као да смо одрасли – Замислите, да смо стварно вршњаци.   Молим Вас, не реците: „Све ће то проћи. Јасним звездама душа тежи, А тело у блату спокојно сиви.” У песмама народним, У звонком језику белоруском, Ја Вас чујем – Ви сте вечито живи.   Ја бих хтела да се сретнем Са Вама на улици, Крајичком ока, У окрету плеса, Под јасним звездама Херкулеса. Ох, чему сузе, када знам Да срцем у Ваше очи гледам?   Трчали бисмо по ситној киши, Између треперавих бреза, Пијући свежину са грана, У блату тражећи скривену чар. Као случајно, шетам На сусрет чекам, И носим Вам Венац на дар.

Koszorú Maxim Bogdanovichért                  (1891-1917)   Csendes, csillagos éjjel Szeretnék Önnel Találkozni az utcán; Hogy megöleljem, Mintha együtt nőttünk volna fel – Képzelje el, tényleg kortársak vagyunk.   Kérem Önt, ne mondja: „Minden mulandó. A fényes csillagokhoz a lélek tart, A test meg a sárban nyugodtan szürkéllik.” A népdalokban, A csengő fehérorosz nyelvben Én Önt hallom – Ön halhatatlan.   Szeretnék találkozni Önnel az utcán, Félszemmel, Tánc közben, A Herkules ragyogó csillagai alatt. Ó, minek a könny, hisz tudom, Szívemmel az Ön szemét nézem?   Sárban rejtett szépséget keresve, Az ágakról üdeséget szürcsölve, Remegő nyírfák között, Szitáló esőben szaladgálnánk. Látszólag véletlenül, sétálok, A találkozást várva Ajándékként Önnek Koszorút viszek.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Iz knjige u pripremi: Дајана Лазаревић: Белина сна str. Izvor:

Dajana Lazarević Причајте ми о љубави – A szerelemről meséljenek

Dajana Lazarević Šabac 12. mart 1993. –

Причајте ми о љубави Молим вас, Причајте ми о љубави. Синоћ сам чула нечију песму, У даљини, И она још у мом срцу живи. Неко је певао о љубави. И ја сам ишла у правцу песме, Вирила, пењала на прсте, Да видим ко ту нежност слави. А певач је остао у даљини, И све лепше певао о љубави. Пођоше ка њему незнани људи, Засија Месец, замириса цвет, Извијали су се багремови – А он је у заносу све већем Певао о вечној љубави. И сви су се предали песми. Као од ума остављени, Њихали су се у њеном ритму. Сузом су рекли да су је жељни. Најлепше вас молим, Причајте ми о љубави. Реците ми да постоји, И ја ћу вам веровати. Тихо, сасвим тихо, Шапните ми о правој љубави, Која све од себе може дати; О љубави, која се у песмама слави, Која правила крши, пркоси смрти, Која се воли, која се чека, Да се макар у сновима јави; О љубави која оживљава, Која се никад не заборавља, И не оставља! О љубави, која те верно прати. Само ми реците да постоји, И ја ћу вам веровати.

A szerelemről meséljenek Kérem, Nekem a szerelemről meséljenek. Tegnap este egy dalt hallottam, A távolban, De még itt él, a szívemben. Valaki a szerelemről dalolt. A dal irányába mentem, Kukucskáltam, pipiskedtem, Látni akartam, gyengédséget ki éltet. Messzeségben maradt a dalnok, De egyre szebben dalolt. Ismeretlen emberek indultak felé, Felragyogott a Hold, illatos volt virág, Akácok hajladoztak – Ő meg igézetében Az örök szerelemről dalolt. És mindenki átadta magát a dalnak. Mint a háborodottak, Ritmusára hajladoztak. Könnyezve vallották, sóvárognak. Szépen kérem önöket, Nekem a szerelemről meséljenek. Annyit mondjanak, van, És én hiszem majd. Halkan, alig hallhatóan, Nekem az igaz szerelemről suttogjanak, A mindent adományozóról; A dalokban ünnepelt szerelemről, A szabályokat döntőről, halált megvetőről, A szeretettről, a várva vártról, A legalább álomban megjelenőről; A soha el nem feledhető, El nem hagyható, Éltető szerelemről! A téged hűségesen követő szerelemről. Csak annyit mondjanak, van, És én hiszem majd. Fordította: Fehér Illés

Izvor: Iz knjige u pripremi: Дајана Лазаревић: Белина сна str. 35-36.