Ranko Pavlović Лов – Vadászat

Ranko Pavlović Gornja Šnjegotina kod Teslića 19. 01. 1943 –

Лов

Ловили смо скакавце и лептирове,

да се на ливади сити наиграмо...

... онда смо ловили зечеве и срндаће,

да се наједемо и опстанемо,

онда смо ловили лисице и вукове,

да не лове наше зечеве и срндаће,

онда смо ловили друге ловце,

да не лове нашу ловину...

... па смо почели да ловимо сами себе,

јер ко једном крене у лов – не зауставља се.

Vadászat

Szöcskékre és pillangókra vadásztunk,

a mezőn napestig viháncoltunk...

... később nyulakra és őzekre vadásztunk,

hogy táplálkozzunk, fennmaradjunk,

majd rókákra és farkasokra vadásztunk,

hogy nyulainkra és őzeinkre ne vadásszanak,

és vadászokra vadásztunk,

hogy vadainkra ne vadásszanak...

... végül önmagunkra vadásztunk,

mert aki egyszer már vadászott – nem áll meg.

Fordította: Fehér Illés



Ranko Pavlović Циркус у нашeм малoм градy - Cirkusz kisvárosunkban

Ranko Pavlović Gornja Šnjegotina kod Teslića 19. 01. 1943 –

Циркус у нашeм малoм градy

Када дође циркус у наш мали град,

нигдје краја радости. Професори

остављају раскриљеног Његоша,

матуранти Гимназије недочитаног

Толстоја, свештеници Библију,

и сви, гурајући се, журе под шатру.

Цијучу трубе, оргијају таламбаси,

надвикују се кловнови и ходачи

по жици. Гутачи ватре, користећи

непажњу власника, попију више

жестике него што је разгоре у пламен.

Звижди публика бркатој жени,

виче да мајмуне, лавове и слонове

врате у џунглу или тјерају у зоо-врт.

Исмијавају поднапити варошани

бацача ножева пред којим дрхти

рођена кћерка. Траже гледаоци,

пред којима већ подрхтавају слике,

камење да гађају акробату на врху

јарбола, као што су грешну Магдалену

негда разбјесњели грешници каменовали...

Свечана тишина наступи тек када се,

уз звуке фанфара, на средини шатре,

обасут унезвијереним погледима,

појави ђаво у светачком руху.

Cirkusz kisvárosunkban

Teljes volt az öröm, mikor kisvárosunkba

érkezett a cirkusz. A tanár urak

sutba dobták a szárnyaló Nyegost,

az érettségire készülők az olvasatlan

Tolsztojt, a papok a Bibliát,

valahányan tolakodtak, a sátorba igyekeztek.

Harsogtak a trombiták, peregtek az üstdobok,

egymást kiabálták túl a bohócok és

kötéltáncosok. A tűznyelők, kihasználva

a gazda figyelmetlenségét, több töményt

hajtottak fel mint amennyit elégettek.

A nagyérdemű kifütyülte a bajuszos nőt,

üvöltötték, hogy a majmokat és elefántokat

vigyék vissza a dzsungelbe vagy az állatkertbe.

Az ittas polgárok kinevették

a késdobálót amely előtt saját lánya

reszketett. A közönség, melyben

már összefolytak a képek, követelte

a légtornász megkövezését,

mint ahogyan a bűnös Magdolnát egykor

a feldühödött bűnösök megkövezték…

Ünnepélyes csend csak akkor keletkezett,

mikor fanfárszó és kétségbeesett tekintetek

közepette, gálaruhában

porondra lépett az ördög.

Fordította: Fehér Illés



Ranko Pavlović Апотeoза тaчкe – A pont dicsérete

Ranko Pavlović Gornja Šnjegotina kod Teslića 19. 01. 1943 –

Апотeoза тaчкe

Тачки јест мјесто

крај десног кољена

Оног Који створи Ријеч.

Јер, под ореолом,     dicsfény

од Ријечи само је

Тачка савршенија.

Тачка јест Клица, Sarj

она јест Трајање

и јесте Судњи Дан.

И зато, кажем ти,

заиста ти кажем,

без двоумљења:

Тачки јест мјесто

крај десног кољена

Оног Који створи Ријеч.

A pont dicsérete

A pontnak a jobb térde

mellett a helye Annak

Aki a Szavakat teremtette.

Mert a dicsfényben

a Szavaktól csak

a Pont tökéletesebb.

A Pont Bimbó,

Állandó,

a Végszó.

Ezért mondom neked,

minden kétséget kizáróan

hangoztatom:

A pontnak a jobb térde

mellett a helye Annak

Aki a Szavakat teremtette.

Fordította: Fehér Illés



Ranko Pavlović Шекспирoв дух мeђу намa – Shakespeare szelleme közöttünk

Ranko Pavlović Gornja Šnjegotina kod Teslića 19. 01. 1943 –

Шекспирoв дух мeђу намa

Ко тебе данас још игра у позоришту,

мој Шекспире? Изигравају те. Касапе,

черупају, Јулији мобилни телефон

у руке гурају, Ромеа шаљу на трке

формуле један. Шта да ти кажем?

Хране своју сујету купусајући твоје

текстове. Као, они су редитељи Новог

Доба, баш их брига, могу са старим

Енглезом чинити штa им је воља.

Могу Хамлета, кад пожеле, поставити

за предсједника управе највеће свјетске

корпорације за производњу презерватива,

а дух његoвог оца стрпати у термос боцу

и попити послије с хладном кока-колом,

на тениском турниру, то је сада у моди,

као у твоје вријеме надгорњавање витезова.

Попут твораца новог свјетског поретка

који се гурају свијетом као да је само њихов,

тако нови редитељи прекрајају твоје драме.

Него, Шекспире, лати се ти поново пера

(кад дух Хамлетовог оца још ходи овим

свијетом, можеш и ти), па напиши

нешто ново, рецимо о глобалном

затопљењу и о понижавајућем односу

према геј популацији, мада ће и те

текстове позоришни редитељи само

погледати и бацити под сто, што даље

са сцене, и тјерати опет по своме. Али,

брига те за то, твоје вријеме тек долази.

Shakespeare szelleme közöttünk

Ki törődik még veled a színházakban,

én Shakespeare-m? Átejtenek. Marcangolnak,

csupálnak, Júlia kezébe mobiltelefont

nyomnak, Rómeót Forma–1 versenyre

küldik. Mit mondhatok?

Írásaidat fitymálva kevélységüket

táplálják. Ők az Új Idők rendezői,

semmi közük hozzád, az öreg angollal

kényük-kedvük szerint bánhatnak.

Ha éppen úgy akarják, Hamlet

a világ legnagyobb óvszergyárában

az igazgatóbizottság elnöke lesz,

apjának szellemét pedig termoszba teszik

és később egy tenisztornán, hűtött

kólával isszák, most ez a divat,

mint a te idődben a vitézek dicsőítése.

Mint az új világrend megteremtői akik

tolakodnak mintha a világ az övék lenne,

úgy az új rendezők tragédiáidat átszabják.

De, te Shakespeare, fogd újra kezedbe a tollat

(ha már Hamlet apjának szelleme

közöttünk jár, te is megteheted), írj

valami újat, mondjuk az általános

felmelegedésről vagy a melegek

megvetettségéről, igaz a rendezők

ezekre a kéziratokra is csak rápillantanak

majd az asztal alá dobják, minél

messzebb a színpadtól és fújják a magukét.

De ne törődj vele, a te időd ezután jön.

Fordította: Fehér Illés



Ranko Pavlović Нa стубу срама – Pellengéren



Ranko Pavlović Gornja Šnjegotina kod Teslića 19. 01. 1943 –

Нa стубу срама

Да их питаш зашто

рекли би да не знају,

ал' људи од власти

над људским животима

прикују често тачку

на централни стуб срама

у главном градском парку,

па дуго круже око ње,

гледају је презриво

и пљују пут несрећнице.

А догоди се понекад,

врло ријетко додуше,

да на миг оног изнад њих

ти исти људи од власти

над људским животима

скину тачку са стуба срама

и посаде је у главну ложу

краљевског позоришта,

да гледа драму о Прометеју

ил' слуша Пјесму над пјесмама.

Тада јој прилазе смјерно

и клањају се понизно,

све мјерећ' једним оком

оног што је изнад њих,

а другим онај стуб срама.

Pellengéren

Ha megkérdezed miért

a választ nem tudják,

de a hatalmasok

az élők felett ítélkezők

nőket gyakran állítanak

a város főterén lévő

központi pellengérre,

többszörösen körüljárják,

megvetően bámulják és

leköpik a szerencsétlent.

De előfordul,

igaz nagyon ritkán,

a felettes szemvillanására

ugyanazok a hatalmasok

az élők felett ítélkezők

leveszik a pellengérről

majd a királyi színházban

a díszpáholyba ültetik,

hogy láthassa Prométheuszt

vagy hallgathassa az Énekek énekét.

Akkor mint hódolók köszöntik

alázatosan hajlongnak előtte,

közben egyik szemükkel

a felettest, a másikkal

a pellengért méregetik.

Fordította: Fehér Illés

 

Ranko Pavlović Апсолутна тишина – A Néma csend

Ranko Pavlović Gornja Šnjegotina kod Teslića 19. 01. 1943 –

Апсолутна тишина

Апсолутна тишина је кћи Великог праска,

савршена је и има спирално тијело.

Она ништа не чује и ништа не види,

храни се одјеком своје нечујности.

У апсолутној тишини чују се само

зуј Васељене и жубор властите крви.

Ко спозна апсолутну тишину,

спознао је неизрециву Творчеву Ријеч,

и њему ништа више не треба,

јер ће слушати оно што другима је сан.

A Néma csend

A Néma csend a Nagy robaj lánya,

ő a tökéletes, teste spirál.

Semmit sem hall, semmit sem lát,

szótlanságának visszhangjával táplálkozik.

A néma csendben nem hallatszik más

csak a Űr suttogása és a vér csobogása.

Aki felismerte, felismerte

a Teremtő Szavát, a kimondhatatlant,

már semmire sincs szüksége,

a mások számára elérhetetlent hallgatja.

Fordította: Fehér Illés



Ranko Pavlović Кaпи - Cseppek

Ranko Pavlović Gornja Šnjegotina kod Teslića 1943 –

Кaпи

Нисам ја она кап што клизи

низ лист винове лозе коју је отац

засадио пред смрт, али смо слични.

На рубу ће начас застати, прије

него што падне, као што ћу и ја

начас застати на рубу живота.

За тај тренутак ваља живјети,

јер слутим да траје таман толико

да човјек спозна зашто је ходио

овим свијетом, као што и кап,

која ено већ пада и више није кап,

воденом душом, ма каква да је,

осјећа да је била кап.

Cseppek

Nem azon az apám által halála előtt

ültetett szőlő levelén csorduló csepp

vagyok, de hasonlítunk egymásra.

A szakadék szélén mielőtt elesne

egy pillanatra megáll, mint ahogy én is

meg fogok állni életünk végállomásánál.

Azért a pillanatért érdemes élni,

mert sejtem pontosan addig tart

míg az ember felismeri miért vándorolt

a világban, mint ahogyan a csepp is,

ím már zuhan és többé már nem csepp,

a víz lelkével, akárhogyan is,

de érzi csepp volt.

Fordította: Fehér Illés



Ranko Pavlović Нa приjeму – Fogadáson

Ranko Pavlović Gornja Šnjegotina kod Teslića 1943 –

Нa  приjeму

Вјешамо себе о чивилуке у гардероби,

а наши капути одлазе у салон,

на гозбу на коју смо позвани

по списку састављеном у Кабинету.

Рукави наших капута куцају се

кристалним чашама, допола напуњеним

неком бљедуњавом слузи и безнађем,

и климају празнином изнад крагни,

тамо гдје би требало да буду наше главе.

Кад на све стране проспу довољно

разводњених осмијеха, празни капути

враћају се у гардеробу и са чивилука

узимају оно што би требало да буду

наша тијела, машу празнином рукава,

климају празним оковратницима,

и одлазе у ноћ којој припадају.

Тек кад нам звијезде врате мрвице

живота у утрнула тијела, наши капути,

далеко од свјетлости свечаног салона,

постају оно што јесу: безвриједне крпе,

потребне само за то да сакрију срамоту

и да нас заштите од студени која се

непримјетно увлачи у већ слеђена срца.

Fogadáson

Az öltözőben a fogasokra aggatjuk magunkat

kabátjaink pedig a szalonba vonulnak,

a Kormány listája alapján

lakomára hívott vendégek.

Kabátjaink ujjai halvány váladékkal

és reménytelenséggel félig töltött

kristálypoharakkal koccintgatnak,

és a fejek helyén lévő akármivel

a gallér fölött lévő semmivel bólogatnak.

Mikor minden irányba már elegendő

színlelt mosolyt szórtak szét, az üres kabátok

visszatérnek az öltözőbe, a fogasokról

leakasztják úgynevezett testünket,

kabátujjak siváran integetnek,

gallérok siváran bólogatnak

és eltűnnek az éjszakába, ahová tartoznak.

Csak mikor a csillagok zsibbadt testünkbe

morzsányi életet lehelnek, távol

az ünnepi fényben úszó szalontól,

kabátjaink azzá válnak amik: értéktelen

ronggyá, a szégyen elrejtésére szolgálnak

és a már fagyos szívünket észrevétlenül

elárasztó hidegtől védenek bennünket.

Fordította: Fehér Illés

Ranko Pavlović rođen je 1943. u Šnjegotini Gornjoj, kod Teslića. Živi i stvara u Banjaluci.

Piše poeziju, prozu i dramske tekstove, za odrasle i za djecu. Bavi se književnom kritikom i esejistikom.

Do sada je objavio deset zbirki pjesama, trinaest zbirki pripovijedaka, tri romana, zbirku eseja i deset radio drama za odrasle, zatim dvanaest zbirki priča za djecu, jedan roman za mlade, desetak tekstova za dječja pozorišta i petnaestak radio igara za djecu.

Zastupljen u čitankama, lektiri i mnogim antologijama. Prevođen i nagrađivan značajnim priznanjima za književnost, među kojima su i nagrade „Petar Kočić“, „Laza Kostić“, „Gordana Brajović“, „Isak Samokovlija“, „Grigorije Božović“, „Veselin Masleša“, više puta nagrada za knjigu godine i druge.

Ranko Pavlović Teslić melletti kis faluban született, Banja Lukán él és alkot. Költő, író, drámaíró, kritikus, esszéista.

Eddig tíz verseskötet, tizenhárom novelláskötet, három regény, tíz meséskönyv, egy ifjúsági regény, tíz gyermekszíndarab és tizenöt rádiószíndarab fémjelzi munkásságát.

Műveit számos nyelvre fordították, jelentős irodalmi kitüntetésekben részesült.