Duško M. Petrović Јунаци и процјаци – Hősök és koldusok

 

Duško M. Petrović Donja Previja 18. novembar 1948. –

Јунаци и просјаци   1. – Шта ће ми каравата, тата!   apám Нећу им тамо бити стари сват; ја идем у рат!     2. – А онда су, мама, пале две гранате у неки парлог; ту погибе Стојан, и Митар, и Бојан, а ја сам само изгубио ногу.   3. – Господине, знам да нисам једини; знам да је, на жалост, много оваквих и разумем да ви заиста имате пуно посла и да ништа  не може преко реда, али ово моје... Баш се отегло; ево, сутра ће година.   4. – Милина! Kако су нас лепо примили! Попричали смо мало, мало јели и пили, па се и сликали! Рекли су да ће ово моје видети одмах после избора.   5. – Тако, ваљда, мора. Таква су времена и такви људи, човече; све им је прече... Сад кад сам сâм             (маму је однела туга             за мном,             а тату за њом), требало би да нађем неког да ме гледа, можда ме и заволи, па да ме бар душа не боли.   6. – Могу ли поред тебе? Да седнем, да одморим; помакни се мало, брате. - Слеп сам, ал' ушима те видим: ти си онај без кравате! Онај што је с оцем кликтао док је у рат хитао. Хоће тата елегантног војника, хоће тата да му будеш дика! - Одлично памтиш, и дуго, али да сам на твом месту, ја се не бих руг'о. Ја нисам обичан просјак! Ја сам ногу изгубио у рату! - Не само без кравате, сад си, значи, и без ноге? - Ја нисам обичан просјак! Ја сам јунак! - И ја сам био. У оном тамо рату: јунак, јуначина, херој, као сада ти, дарагој! - Ти? Ти си Павле! Онај славни Павле из читанке! - Био сам... Сад сам још славнији, сад сам најславнији просјак пред црквом; то сам најдуже и био... Седи овде и причај, зановетај, šта год хоћеш, сине, како и колико, не сме нико да те прекине; имаш бескрајно много времена, али за рат: ни трен један не дам ти! Писнеш ли само реч о неком рату, поменеш ли гранату, изгубићеш најбоље место у граду, а било би штета, јер ја нећу још дуго, а ти тек почињеш...

Hősök és koldusok   1. – Nyakkendő nekem nem kell, apám! Ahová én megyek, nincs hozomány; rám a harctér vár!   2. – Akkor, anyám, a parlagra két gránát hullott; itt érte a halál Sztojánt, meg Mitárt, meg Bojánt, én csak a lábamat veszítettem el.   3. – Uram, tudom, nem én vagyok az egyetlen; tudom, sajnos, sok a hozzám hasonló és  értem, önnek tényleg sok a dolga és soron kívül semmit sem tehet, de ez az én… Nagyon elhúzódott; íme, holnap lesz egy éve.   4. – Gyönyör! Milyen szépen fogadtak bennünket! Elbeszélgettünk, ettünk, ittunk, fényképek is készültek! Mondták, ezt az én ügyemet, a választások után rögtön intézik.   5. – Talán így kell ennek lenni. Ember, ilyen időket élünk, ilyenek az emberek; nekik minden más fontosabb… Most, hogy egyedül vagyok                    (anyámat a bánat vitte el                     miattam,                     apám meg utána ment), találnom kellene valakit aki rám tekint, talán meg is szeret, nem fájna a lelkem.   6. – Melletted szabad a hely? Leülnék, megpihennék; pajti, mozdulj egy kicsit. - Vak vagyok, de fülemmel látlak: te vagy az a nyakkendő nélküli! Az aki apjával együtt lelkendezett mikor a háborúba ment. Elegáns katonát akar az apa, büszkélkedni akar az apa! - Emlékezeted nem csal, de helyedben nem csúfolódnék. Nem közönséges koldus vagyok! Lábamat a háborúban veszítettem el! - Tehát nem csak a nyakkendő, most a lábad is hiányzik? - Nem közönséges koldus vagyok! Hős vagyok! - Én is az voltam. Abban a háborúban: vitéz, hős, élharcos, cimborám, ahogy te most! - Te? Te Pāvle vagy! Az a híres Pāvle az olvasóból! - Voltam… Most még híresebb vagyok, a leghíresebb templom előtti koldus; legtovább ez voltam… Ülj ide és mesélj, kukacoskodj, ahogy akarod, fiam, ahogy és amennyit, téged senki se szakíthat félbe; annyi időd van, amennyit akarsz, de a háborúra: egy percet sem kapsz! Akár egyetlen szót is szólsz a háborúról, ha a gránátot megemlíted, a városban a legjobb helyet veszíted, pedig kár lenne, én már nem fogok sokáig, te viszont most kezded…   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Duško M. Petrović Јунаци и просјаци – Hősök és koldusok

Duško M. Petrović Donja Previja 18. novembar 1948. –

Јунаци и просјаци 1. – Шта ће ми каравата, тата!   apám Нећу им тамо бити стари сват; ја идем у рат!   2. – А онда су, мама, пале две гранате у неки парлог; ту погибе Стојан, и Митар, и Бојан, а ја сам само изгубио ногу. 3. – Господине, знам да нисам једини; знам да је, на жалост, много оваквих и разумем да ви заиста имате пуно посла и да ништа  не може преко реда, али ово моје... Баш се отегло; ево, сутра ће година. 4. – Милина! Kако су нас лепо примили! Попричали смо мало, мало јели и пили, па се и сликали! Рекли су да ће ово моје видети одмах после избора. 5. – Тако, ваљда, мора. Таква су времена и такви људи, човече; све им је прече... Сад кад сам сâм             (маму је однела туга             за мном,             а тату за њом), требало би да нађем неког да ме гледа, можда ме и заволи, па да ме бар душа не боли. 6. – Могу ли поред тебе? Да седнем, да одморим; помакни се мало, брате. - Слеп сам, ал' ушима те видим: ти си онај без кравате! Онај што је с оцем кликтао док је у рат хитао. Хоће тата елегантног војника, хоће тата да му будеш дика! - Одлично памтиш, и дуго, али да сам на твом месту, ја се не бих руг'о. Ја нисам обичан просјак! Ја сам ногу изгубио у рату! - Не само без кравате, сад си, значи, и без ноге? - Ја нисам обичан просјак! Ја сам јунак! - И ја сам био. У оном тамо рату: јунак, јуначина, херој, као сада ти, дарагој! - Ти? Ти си Павле! Онај славни Павле из читанке! - Био сам... Сад сам још славнији, сад сам најславнији просјак пред црквом; то сам најдуже и био... Седи овде и причај, зановетај, šта год хоћеш, сине, како и колико, не сме нико да те прекине; имаш бескрајно много времена, али за рат: ни трен један не дам ти! Писнеш ли само реч о неком рату, поменеш ли гранату, изгубићеш најбоље место у граду, а било би штета, јер ја нећу још дуго, а ти тек почињеш...

Hősök és koldusok 1. – Nyakkendő nekem nem kell, apám! Ahová én megyek, nincs hozomány; rám a harctér vár! 2. – Akkor, anyám, a parlagra két gránát hullott; itt érte a halál Sztojánt, meg Mitárt, meg Bojánt, én csak a lábamat veszítettem el. 3. – Uram, tudom, nem én vagyok az egyetlen; tudom, sajnos, sok a hozzám hasonló és  értem, önnek tényleg sok a dolga és soron kívül semmit sem tehet, de ez az én… Nagyon elhúzódott; íme, holnap lesz egy éve. 4. – Gyönyör! Milyen szépen fogadtak bennünket! Elbeszélgettünk, ettünk, ittunk, fényképek is készültek! Mondták, ezt az én ügyemet, a választások után rögtön intézik. 5. – Talán így kell ennek lenni. Ember, ilyen időket élünk, ilyenek az emberek; nekik minden más fontosabb… Most, hogy egyedül vagyok                    (anyámat a bánat vitte el                     miattam,                     apám meg utána ment), találnom kellene valakit aki rám tekint, talán meg is szeret, nem fájna a lelkem. 6. – Melletted szabad a hely? Leülnék, megpihennék; pajti, mozdulj egy kicsit. - Vak vagyok, de fülemmel látlak: te vagy az a nyakkendő nélküli! Az aki apjával együtt lelkendezett mikor a háborúba ment. Elegáns katonát akar az apa, büszkélkedni akar az apa! - Emlékezeted nem csal, de helyedben nem csúfolódnék. Nem közönséges koldus vagyok! Lábamat a háborúban veszítettem el! - Tehát nem csak a nyakkendő, most a lábad is hiányzik? - Nem közönséges koldus vagyok! Hős vagyok! - Én is az voltam. Abban a háborúban: vitéz, hős, élharcos, cimborám, ahogy te most! - Te? Te Pāvle vagy! Az a híres Pāvle az olvasóból! - Voltam… Most még híresebb vagyok, a leghíresebb templom előtti koldus; legtovább ez voltam… Ülj ide és mesélj, kukacoskodj, ahogy akarod, fiam, ahogy és amennyit, téged senki se szakíthat félbe; annyi időd van, amennyit akarsz, de a háborúra: egy percet sem kapsz! Akár egyetlen szót is szólsz a háborúról, ha a gránátot megemlíted, a városban a legjobb helyet veszíted, pedig kár lenne, én már nem fogok sokáig, te viszont most kezded… Fordította: Fehér Illés

Извор: аутор