Marijana Stratulat
Kustilj, 20. jun 1977. –
|
Космогонија
Сваке ноћи
увек после поноћи
озидам прозоре шумама
да из снова не одлети
сећање на бесмртност
огладнелих птица.
Чекам
анђела
недосањаних сребрних
и месинганих снова
у мислима се распламсавају
ватре речи стакленог лишћа
постаће јасан крик
кад се прелију преко усне
и претворе у бајковито штиво.
Поређане тако,
беславне тихују,
као драго камење
у круни
док праменови
црног песка
у пешчаном сату
почињу свој
плач.
Тишина ниче
у најдубљем плачу
сенка јелена тражи
свој рањени јаук
вучица убија
своје повређено
младунче.
Свици на мом челу
покушавају
да ми осветле пут
и пробуде
дух изгубљене шуме
иза зидина.
Гласови шуме се
само стишају
док не ишчезну
у устима мајке.
|
Kozmogónia
Éjjelenként,
mindig éjfél után,
erdőkkel szigetelem az
ablakokat,
nehogy álmomból
az éhes madarak
halhatatlanságának emléke
eltűnjön.
Az álmaimban fel nem tűnt
ezüstös
rézszínű álmok
angyalát várom,
a gondolatokban fellángolt
üveglevél kifejezés-tüzek
érthető sikolyok,
ajkamon átcsordulva
mesebeli olvasmánnyá válnak.
Egymás után sorakozva,
dicsfény nélkül,
koronai drágakövekként
hallgatnak,
a fekete
homok-szálak meg
a homokórában
sírni kezdenek.
A csend
a legmélyebb sírásból sarjad,
a sebesült jajkiáltását
a szarvas árnyéka keresi,
a nőstényfarkas
sérült
kölykét megöli.
Homlokomon a jánosbogárkák
próbálják
utamat megvilágítani
és az elveszett erdő
szellemét
a falakon túl
felébreszteni.
Az erdő hangjai
csak halkulnak
míg az anya szájában
el nem tűnnek.
Fordította: Fehér Illés
|
Izvor:
https://petruska-nastamba.com/marijana-stratulat-vrsac-sr-srbija/
