Branislav Petrović
Bjeluša, 7. april 1937. – Beograd, 26. septembar 2002.
Kako Ana rešava ukrštene reči
Kakve su njene namere,
kad sve druge sahranjuje,
samo mene oživljava?
Ima li, Ana, stvarnog razloga
da tako lepo spava?
Priznajem Pesnika,
al, znam:
niko ne može
žešće da opravda vazduh
od njene tamne kože.
Kad Ana plače!
(o ne lažem vas)
to je lepše
od voća!
Od kiše!
Od... rakova na žaru!
Od... čega god hoćete!
Od ptice u galopu!
pa nisam ja valjda vica radi
prokockao celu evropu!
A kad se svlači!
Slobodan i proklet prisustvujem
(a ne znam kako da preživim)
najvećem čudu u svetlosti!
Zaklinjem se:
da bih tebe ogrejao,
Ana, zapalio bih i svoje kosti.
Kad lađu crta! Kad ječam seje!
Kad objavljuje rat! Kad se smeje!
Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu!
Kad čita magnet! Kad kupi haljinu novu!
Kad pije pivo! Kad iznenada dođe!
Kad ljubi proleterske vođe!
Kad je moja desna ruka!
Kad je grčka azbuka!
Kad sanja cveće!
Kad NEĆE!
Sećanje na Nepojmljivog Dečka
uvek će moći vatru da zameni:
zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni!
Pa rumeni!
Pa kad se vokali spoje!
Dragi Bože,
usijane glavurde moje!
Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!
Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!
Mogu pod njenim prozorom da imitiram dunav,
il neke druge vulkane,
mogu da se zakunem
u sve što imam,
i nemam,
da svet postoji zbog Ane.
Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava -
ima li Ana
stvarnog razloga
da bude tako lepa kad spava?
I cvetovi i puževi i englezi
svi već znaju:
ona poljupcem može
od svake bolesti da izleči!
Ali ja nju naj, naj, naj volim
kad spaja svetlosti,
kad rešava ukrštene reči.
Ona to izvodi kao da se igra!
A meni izgleda kao da svet stvara!
Ko Vergilijev najmlađi konj:
u jednoj ruci drži svet,
a drugom ga osvetljava!
Traži se, na primer, reč, koja može
vodu da pije,
samu sebe da izgovara,
da gori,
da leti,
i da spava.
Neka reč
koja nije kao ostale reči:
reč koja ume da rešava ukrštene reči!
Tada nastaje mala drama:
voda otiče za svojim obalama:
Ana, naga,
na mom dlanu,
večnost osmišljava!
(A mogla bi baš nju briga da se razboli
ili da spava.)
I dddok je tttako
ooo opasnu
ddddržim u zzzz zagrljaju
rrrreči se
reči se
sssssame rrrrrr
rešavaju!
Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava?
Što se bar ne pokrije kad spava!?
kad sve druge sahranjuje,
samo mene oživljava?
Ima li, Ana, stvarnog razloga
da tako lepo spava?
Priznajem Pesnika,
al, znam:
niko ne može
žešće da opravda vazduh
od njene tamne kože.
Kad Ana plače!
(o ne lažem vas)
to je lepše
od voća!
Od kiše!
Od... rakova na žaru!
Od... čega god hoćete!
Od ptice u galopu!
pa nisam ja valjda vica radi
prokockao celu evropu!
A kad se svlači!
Slobodan i proklet prisustvujem
(a ne znam kako da preživim)
najvećem čudu u svetlosti!
Zaklinjem se:
da bih tebe ogrejao,
Ana, zapalio bih i svoje kosti.
Kad lađu crta! Kad ječam seje!
Kad objavljuje rat! Kad se smeje!
Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu!
Kad čita magnet! Kad kupi haljinu novu!
Kad pije pivo! Kad iznenada dođe!
Kad ljubi proleterske vođe!
Kad je moja desna ruka!
Kad je grčka azbuka!
Kad sanja cveće!
Kad NEĆE!
Sećanje na Nepojmljivog Dečka
uvek će moći vatru da zameni:
zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni!
Pa rumeni!
Pa kad se vokali spoje!
Dragi Bože,
usijane glavurde moje!
Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!
Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!
Mogu pod njenim prozorom da imitiram dunav,
il neke druge vulkane,
mogu da se zakunem
u sve što imam,
i nemam,
da svet postoji zbog Ane.
Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava -
ima li Ana
stvarnog razloga
da bude tako lepa kad spava?
I cvetovi i puževi i englezi
svi već znaju:
ona poljupcem može
od svake bolesti da izleči!
Ali ja nju naj, naj, naj volim
kad spaja svetlosti,
kad rešava ukrštene reči.
Ona to izvodi kao da se igra!
A meni izgleda kao da svet stvara!
Ko Vergilijev najmlađi konj:
u jednoj ruci drži svet,
a drugom ga osvetljava!
Traži se, na primer, reč, koja može
vodu da pije,
samu sebe da izgovara,
da gori,
da leti,
i da spava.
Neka reč
koja nije kao ostale reči:
reč koja ume da rešava ukrštene reči!
Tada nastaje mala drama:
voda otiče za svojim obalama:
Ana, naga,
na mom dlanu,
večnost osmišljava!
(A mogla bi baš nju briga da se razboli
ili da spava.)
I dddok je tttako
ooo opasnu
ddddržim u zzzz zagrljaju
rrrreči se
reči se
sssssame rrrrrr
rešavaju!
Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava?
Što se bar ne pokrije kad spava!?
Ahogyan Anna keresztrejtvényt fejt
Milyen tervei vannak,
ha minden mást eltemet,
csak engem kelt életre?
Anna tényleg indokolt
az oly nyugodt álmod?
Elismerem a Költőt
de tudom:
sötét bőrétől
hevesebben senki sem képes
indokolni a levegőt.
Mikor Anna sír!
(nem hazudok)
szebb
a gyümölcstől!
Az esőtől!
A… pirított rákoktól!
Bármitől… ahogy tetszik!
A rohanó madártól!
hát nem csak úgy viccből
kockáztam el egész Európát!
És mikor vetkőzik!
Szabadon és átkozottan veszek részt
(de nem tudom hogyan éljem túl)
a legnagyobb fényes csodában!
Esküszöm:
hogy megmelegítsen
Anna még csontjait is meggyújtaná.
Mikor hajót rajzol! Mikor árpát vet!
Mikor hadat üzen! Mikor nevet!
Mikor kagylókat etet! Mikor megfázik a vadászaton!
Mikor olvas! Mikor új ruhát vesz!
Mikor issza a sört! Mikor váratlanul jön!
Mikor proletárvezéreket csókol!
Mikor a jobb kezem!
Mikor görög ábécé!
Mikor virágokról álmodik!
Mikor NEM AKAR!
A Fékezhetetlen Fiú emléke
a tüzet midig képes kicserélni:
nékem ezért zöldek a felhők, hát zöldek!
Majd vörösek!
Majd egyesülnek a hangok!
Úristen,
forró kobakom!
Ajkán képes vagyok a tengert virággal egyesíteni!
Államában képes vagyok esőfelelős lenni!
Ablaka alatt képes vagyok a Dunát színlelni,
vagy holmi vulkánokat,
képes vagyok mindenre amim van
és amim nincs
megesküdni
hogy Anna miatt van a világ.
Milyen tervei vannak,
ha minden mást eltemet,
csak engem kelt életre –
Anna tényleg
indokolt
az a szépség mikor alszol?
A virágok is csigák is csapodárok is
mind tudják:
csókjával minden
kórt kigyógyít!
De én őt a leg, leg, leg szeretem
mikor összeköti a fényt,
mikor keresztrejtvényt fejt.
Mintha játszana!
Nekem pedig úgy tűnik világot teremt!
Mint Vergilius legfiatalabb lova:
egyik kezében a világot tartja,
a másikkal megvilágítja!
Kerestetik az a szó mely képes mondjuk
vizet inni,
önmagát kimondani,
égni,
szállni
és aludni.
Egy szó
mely különbözik a többitől:
egy szó mely keresztrejtvényt tud fejteni!
Azután egy kis sorscsapás:
partjaji közt elfolyik a víz:
Anna, meztelenül,
tenyeremen,
öröklétet tervez!
(Nem érdekli hogy megfázhatna
vagy aludhatna.)
És mmmíg így vannn
vvv veszélyes
kkk karomban ttt tartom
a sssszavak
a szavak
önnnnnmaguka ttttt
oldják meg!
Milyen tervei vannak,
ha minden mást eltemet,
csak engem kelt életre?
Legalább betakarózna!?
Fordította: Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése