Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. –
Вријеме је
Видљиви предјели гасну
у очима
дежурни бози припремају
се за бдијење
изнад заспале свијести
дана
Вријеме је за вечерњу
тоалету
зубе треба припремити
за пјесму
ослободити хранљивих
препрека
ставити лептир машну на
наго тијело
и спремно дочекати час
властитог раснутка
– Писати поезију
Све будуће у власти је
пјесме
која се најави кад
инстинктно наћулиш уши
утихнеш ионако утишано
дисање
ослониш на мачје шапе –
облачиће од нерава
постанеш спреман за
брзе муње горућих ријечи
нутарњи говор мистичне
ријеке
на чијем лицу таласи
испирају преостале снове
а заведени рибари без
осјећаја за вријеме
из барки на киши бацају
мреже изнад глава
ријечних немани
алергичних на бућкање
и таласање само њихове
воде
Час за ноћну ружу неба
долази сам по себи
као и слика заљубљених
који час веселе се
у љубавној игри час
грцају у сузама за првим
изгубљеним Плавим
балоном* као дјеца
или крепке бакице што
смјешкајући се
одмотавају стварну
чаролију доживљеног
из клупка свога
нестварног живота
Ту смо онда и ми –
заведени поезијом
вријеме и виђено
преодијевамо у пјесму
а себе поуздано не
видимо
ни међу онима што
животом распламсавају ноћ
ни међу онима који
смрћу граде ведрији дан
ни међу онима који
вјерују
у наше измаштане брижне
богове
што уживају у својим
недокучивим рајским сферама
обилато се хранећи
мрвицама нашег страха
Ноћ пада
По уклесаним линијама
живота на длану
све дубља и
бесмисленија
Слика мрака наше
звјездане историје
све је јаснија
и као да се и ноћ утапа
у мраку
надмене људске
цивилизације
* Плави балон: Пјесма
Булата Окуџаве
Izvor: Предраг Бјелошевић: Заједно са зидовима Удружење Књижевника
Републике Српске, Бања Лука и Штампар Макарије, Београд 2020. стр. 20-21.
A tett ideje
A szemekben eltűnnek a látható tájak
az ügyeletes istenek az elszunnyadt értelem felett
virrasztásra készülnek
Ez az esti tisztálkodás ideje
a fogakat az ételmaradékoktól megtisztítva
dalolásra kell felkészíteni
a csokornyakkendőt meztelen testedre tedd
hogy eszmélésed pillanatát készen várd
– Költeményt írj
Minden ami jövő annak a költeménynek a hatalmában van
amelyik akkor jelentkezik mikor füledet ösztönszerűen
hegyezed
a különben is halk lélegzetedet lehalkítod
macskamancsra támaszkodsz – idegfelhőkre
felkészültél az izzó kifejezések gyors villámaira
a misztikus folyók belső sugallatára
melynek arcán az álommaradványokat a hullámok mossák le
az időt nem érzékelő megtévesztett halászok meg a hálót
a csobogásra és magára a hullámzásra
túlérzékeny folyami szörnyek feje fölé
esőáztatta csónakjukból dobják
A mennyei éjféli rózsa ideje magától jön
mint a szeretők képe akik gyerekekként vagy
látszólagos életük gombolyagából a megélt tényleges
varázslatot
mosolyogva bontó jó erőben lévő anyókákként
szerelmes táncuk közben
hol ujjonganak hol az első elveszett
Kék léggömb1 miatt zokognak
Mi is itt vagyunk – a költészettel megtévesztettek
versbe öltöztetjük az időt és a látottat
magunkat meg bizonyosan nem látjuk
sem az életüket az éjszakában lángra lobbantók között
sem a vidámabb napokat a halállal építők között
sem azok között akik
a félelmeink morzsáival táplálkozó
elérhetetlen mennyei szférák gyönyörében dúskáló
elképzelt gondos isteneinkben bíznak
Jön az éj
A tenyérbe vájt élet vonalaiban az egyre
mélyebb és értelmetlenebb
Fényes történetünk sötétség képe
egyre tisztább
és mintha az éj is a pöffeszkedő humán civilizáció
homályába süppedne
1Kék léggömb: Bulat Okudzsava verse
Fordította: Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése