Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. –
Сијам
таква ме радост обузима
У овој ували на ужареном песку раноавгустовског дана
Некуд бих да путујем Не бродом на таласима морским
Бојим се ове воде варљиве Желим да ме на други крај
Света сунчев зрак однесе Та нежна стаза раздрагана
У светлосној кочији од ведрих мисли и љубави
Овде намах све стаје у вечност се претвара Призор
Величанствени Сам постајем песма сетна мелодија воде
У благим таласима повести Једно давно лето у мит
Се догодило урезало риме Из дубоке воде чује се ехо
Давне песме Хор невидљивих поета милује далеке
Линије хоризонта Тамо где танана светлост пада на
Чаробне валове мора Једном се то мора десити
То неизбежно путовање Поезија Та дивна свечаност
Тренутка Сијам таква ме радост обузима
Izvor:
Обрен Ристић:
Дарови јутра, Ревнитељ, Ниш, 2024.
Ragyogok örömmámorban
úszok
Ebben az öbölben a
kora-augusztusi nap perzselő homokján
Utazni szeretnék Nem hajóval tenger-hullámokon
Félek ettől a csalóka víztől
A messzeségbe távoli országokba
Napsugár vigyen Az ujjongó szelíd
pályán
A vidám gondolatok és
szerelem fényes szekerén
Itt egyszerre minden megáll
öröklétbe vált Mesebeli látvány
Én immár dal vagyok a
történelem szelíd hullámain
A víz bús dallama Egy távoli
nyárban meseszerű elbeszélés
Megtörtént rímbe vésett A víz
mélyéből az ősi dal mint ekhó
Hallatszik A láthatatlan
költők kórusa távoli láthatár-vonalakat
Simogat Ott ahol a pislákoló
fény a tenger varázslatos
Hullámaival játszadozik
Egyszer e kikerülhetetlen utazás
Mindenképpen létre jön A költészet
A pillanat ellenállhatatlan
Ünnepe Ragyogok örömmámorban
úszok
Fordította: Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése