Jovanka Stojčinović-Nikolić Ускотрачна пруга – Keskenyvágányú vasút

 

Jovanka Stojčinović-Nikolić Ritešić  21. juni 1952. – 

Ускотрачна пруга
 
Мој отац би дошавши из службе
Послије двадесет четири проведена сата
На ускотрачној прузи у Јоховцу
Рекао мајци
 
Само да мало прилегнем
Да пружим ноге на кревету Изван потамњелих прагова
Међу које сам поскривао сваки дјелић Свјетла
Из мог сна
 
Онда ћу у нови одсјај дана
Па макар ме овај вјетар који чујем
Одувао у небеса Богу на испомоћ
Изуј чарапе Мајка би
Опери бар ноге да проради крв у жилама
Па онда се одмарај Ето већ си заспао
 
Ко каже Ја то само под капке гледам
А шта све видим
Боље је да ти не говорим
 
Мој брат и ја
Сједимо на зеленим штокрлама У кухињи
С књигама у рукама И чујемо како отац
Зубима дроби преостало вријеме
 
Мајка спушта лавор с водом
И наговијештени разговор са усана
 
Претвара се у пружног радника
Као да вади камење из очевих укоричених чарапа
 
Намоченим убрусом у топлу воду
Прелази преко очевих намрешканих побијељелих стопала
 
Као преко свог живота
Као преко врелих шина Царства земаљског
 
Izvor: autor
 
 
Keskenyvágányú vasút
 
Apám ahogy a keskenyvágányú vasúton
Johovcében a huszonnégy órás munka után
Haza jött
Anyámnak mondta
 
Lepihennék
Az ágyon kinyújtom a lábam A sötét küszöbökön kívül
Ahová álmomból a Fény minden sugarát
Rejtettem
 
Majd a nap új fényességébe lépek
Akkor is ha ez a szél melyet hallok
A mennybe fúj Isten segítségére
Vesd le a zoknit szól Anyám
Legalább a lábad mosd meg a vérkeringést serkented
És utána pihenj Íme máris alszol
 
Ki mondja Én a lehunyt szempilláim mögül nézek
Hogy mi mindent látok
Jobb ha erről nem mesélek
 
Bátyám és én
Zöld sámlikon ülünk A konyhában
Kezünkben könyvekkel És halljuk ahogy apám
A maradék időt fogaival aprítja
 
Anyám leteszi a vízzel teli mosdótálat
És ajkáról az előre jelzett beszélgetést
 
Vasúti munkássá válik
Mintha apám bekötött zoknijából szedné ki a köveket
 
Meleg vízbe mártott abrosszal
Törli apám ráncos falfehér talpát
 
Mint saját életét
Mint a földi Császárság forró sineit
 
Fordította: Fehér Illés

Jovanka Stojčinović-Nikolić Срце – A szív

 

Jovanka Stojčinović-Nikolić Ritešić  21. juni 1952. – 

Срце   Одлазим код интернисте   Прегледа ме дуго ултразвучним апаратом   Прегледа и ћути   Нестрпљиво питам Како је Срце Зашто ћутите докторе   Ћутим као и твоје Срце Не могу да га чујем   Као да је у затвореној соби Којој смо изгубили кључеве А једино тако је могуће исправити Погрешке у које се упустило послије грипа То твоје срце непослушно   Додај ми сестро контраст да видимо Гдје је нестало   Можда у њему неко други живи   Ево у венама стихова који ће ме одвести Право до срца Дишите дубоко Најдубље што можете   Без сањарења и романтике молим вас Пјесникињо   Још га нисам пронашао Као у Купријановој Еволуцији Превише је удаљено од тијела

A szív   Belgyógyászhoz mentem   Ultrahangos műszerével hosszan vizsgál   Vizsgál és hallgat   Türelmetlenül kérdem Hogy van a Szívem Doktor úr miért hallgat   Mint a Szíved hallgatok Nem hallom   Ez a te szófogadatlan szíved Mintha zárt szobában lenne Melynek kulcsát elveszítették A járvány után elkövetett hibákat meg Egyedül így lehet kiküszöbölni   Nővér kérem a kontrasztot lássuk Hová tűnt   Talán valaki más él benne   Íme a verssorok vénái egyenesen A szívbe vezetnek Mélyen lélegezzen A legmélyebben   Költőnő kérem álmodozás és romantika nélkül   Még nem találtam meg Mint Kupreyanov Evolúciójában A testtől túl messze van   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Jovanka Stojčinović-Nikolić Отац – Az apa

 

Jovanka Stojčinović-Nikolić Ritešić  21. juni 1952. –

Отац
 
Такав је Отац био
 
Мирно је сједио на ниској малој столици
Повремено отварајући враташца на
Смедеревцу
Џарајући ватру
 
А онда би међу дланове
(С већим жаром него у шпорету)
Спуштао лице Кажипрстом прелазећи преко
Десне обрве Као оком преко житног поља
 
Тако би на свом лицу рукама обављао
Замишљени посао па би се на кожи чела
Дуж дубоких бора
Распоређивала наша само Оцу видљива крила
Мјестимично осјенчена звјезданим сјајем
Под који нас је вјешто склањао
Повремено милујући сваку звијезду понаособ
Све док се нису размилиле свуд уоколо
И упалиле свјетлост показујући нам Пут у свијет
 
Никада више на очево чело нису се (звијезде) вратиле
 
Свако је отишао за својим послом
 
Ми смо и даље Из свјетског пространства
Свој израз лица подешавали према очевом
У души носећи тајанствени дуборез његовог чела
 
Као Ждралови млади за Оца кликћемо из тамних дубина
Да му се од тишине Срце не поцијепа
 
(То ми Оче зато што другачије не умијемо)
 
Такви смо како си нас научио
Какав си и ти био Оче
 
Izvor: autor
 
 
Az apa
 
Ilyen volt Apánk
 
Alacsony kis székén csendesen ült
Olykor hogy a tűz lángra kapjon
A tűzhely
A parazsat piszkálta
 
Majd arcát tenyerébe temetve
(A tűzhelynél hevesebben)
Mutatóujjával jobb szemöldökét
Simogatta Ahogy szemével a búzamezőt
 
Kezével arcán így végezte
Az elképzelt munkát majd homlokán
A mély ráncokon
Csak Apánk számára látható helyenként
Csillagfénnyel jelzett szárnyainkat rendezte
Melyek alá ügyesen helyezett el bennünket
Időnként minden csillagot külön cirógatott
Míg szerteszét nem szóródtak
De fényárban úszva nekünk a világba vezető Utat így mutatta
 
Apánk homlokára (a csillagok) sosem tértek vissza
 
Mindenki saját útját járja
 
De mi továbbra is a Világűrben bolyongva
Lelkünkben apánk homlokának titkos metszeteit hordozzuk
Arcvonásainkat hozzá igazítjuk
 
Fiatal Darvakként a sötét mélységekből Apánkat szólítjuk
Hogy Szíve a nagy csendben meg ne repedjen
 
(Mi Apám másként élni nem tudunk)
 
Ahogy tanítottál bennünket olyanok vagyunk
Amilyen te is voltál Apám
 
Fordította: Fehér Illés

Jovanka Stojčinović-Nikolić Мало – A kevés

 

Jovanka Stojčinović-Nikolić Ritešić  21. juni 1952. – 

Мало   Ако си дио оног чега немам Узми моју патњу Тежу од смрти Тек тада ћеш сазнати Колико мало Свјетлости Треба за живот

A kevés   Ha egy része vagy annak amim nincs Vedd fel a halálnál Súlyosabb gyötrelmemet Csak akkor ismered fel Milyen kevés Fény kell Az élethez   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Јованка Стојчиновић-Николић: Сунце под језиком Српска књижевна задруга, Београд, 2021.

Jovanka Stojčinović-Nikolić Од неба и земље преотето – Az égtől és a földtől elrabolva

 

Jovanka Stojčinović-Nikolić Ritešić  21. juni 1952. –

Од неба и земље преотето

Сад у овим позним годинама
(Кад тијело полако почиње из наших додира
Трнце да одбацује)
Све више једно другом личићемо
Имајући исте потребе
Можда навике или угризе кроз живот стечене
 
Свако ће имати своју болест - Своју омчу око врата
Своје даљине и вријеме излазака у шетњу са пријатељима
 
Своје замишљено огледало у рукама
Које ће слободно провлачити прсте кроз проријеђену косу
Или поправљати шал изабран баш за ту прилику
Дотезати кравату заустављајући се на излазним вратима
Као пред огледалом у излогу Као кад неког важног ишчекује(мо)
 
Знам Повремено ћеш ме водити за руку Повремено се
Окретати и жалити што Те године
Не посјетисмо Музеј Салвадора Далија
У шпанском градићу Фигуерасу или бар Малу собу
Испод приземља Музеја у којој леже Далијеви
Посмртни остаци 
Макар да свратисмо  у двориште
Гдје се налази „Црни кишни кабриолет“  из кога
Киша почиње да пада приликом сваког убаченог
Новчића у његову утробу
 
Ох како бих вољела да умјесто жала  носимо сјећање
Као на Карлов мост у Прагу са тридесет статуа
Светаца заштитника тога времена
(На којем су се одигравале највеће битке)
Међу којима су статуе Ћирила и Методија
Што се даноноћно огледају у звијездама
На дну Влтаве гдје бацасмо мале новчиће
За срећу чекајући да вода препозна наша лица
И оживи нам пламтеће жеље просвијетљене
До дана данашњег
 
Свако јутро када устајем и видим папуче
Које си ми уз кревет оставио
Сјетим се тренутака посебне разњежености
И унутрашње чистоте згуснуте у нашим тијелима
 
Иако сам из пуне у празну чашу и обрнуто
Разлијевала прелијевала и додавала вријеме
Корачајући ивицом насипа од снова
Сваки пут бих изнова
Простор у Малу звијезду претварала и
Трчала тамо гдје си ти
 
Твоја би сјенка У моју прелазила
 
Љубав је оно што сија међу њима
 
(Јер) Све сам у теби од неба и земље преотето
 
Izvor: autor
 
 
Az égtől és a földtől elrabolva
 
Ezekben a korosodó években
(Mikor a test érintésinkből lassan
elveti a tüskéket)
Egyre jobban hasonlítunk egymásra
Talán szokásból vagy az élet ejtette sebekből eredően
Igényeink azonosak
 
Mindenkinek megvan a saját nyavalyája – Hurok a nyakán
A barátokkal való séta meghatározott ideje és hossza
 
Mindenki kezében ott a képzelt tükör
Melyben megritkult haját ujjaival szabadon simogathatja
Vagy az éppen a kiválasztott sálat igazgathatja
Nyakkendőjét mielőtt a kapun kilépne rendbe teheti
Mint a kirakati tükörben Fontos személyt várva
 
Tudom Olykor kézen fogva fogsz vezetni Olykor
Forgolódsz és sajnáljuk hogy Abban az évben
Figueresben Abban a spanyol kisvárosban
Nem látogattuk meg Salvador Dali múzeumát vagy legalább a Múzeum
Földszintje alatti Kis szobát ahol Dali
Földi maradványai nyugszanak
Legalább az udvarba mentünk volna be
Ahol a „Fekete esőt hozó cabriolet“ található melyből
Minden érme gyomrába dobása után
Elered az eső
 
Ó a bánat helyett szeretném ha az emlékeket vinnénk magunkkal
Mint a harminc  korabeli védőszent szobrával
Díszített prágai Károly hidat
(Ahol a legnagyobb ütközetek zajlottak)
A csillagokkal éjjel-nappal vetélkedő
Cirill és Metód szobra is közöttük van
A Moldva mélyét ahová aprópénzt dobálva
Vártuk a szerencsét hogy arcunkat felismerje a víz
És felvilágosodott lobogó kívánságunkat
A mai napig éltesse
 
Reggelenként mikor felkeléskor az általad ágyam
Mellé készített papucsot látom
Felidézem a megható pillanatokat
A testünkben rejlő belső tisztaságot
 
Akkor is ha az időt a töltött pohárból az üresbe
És fordítva öntögetve adagolva
Az álmok peremén gyalogoltam
A teret újból és újból
Csillaggá alakítottam és
Hozzád szaladtam
 
Árnyékod Árnyékomba lépett
 
Szerelem az ami közöttük ragyog
 
(Mert) Az égtől és a földtől elrabolva benned élek
 
Fordította: Fehér Illés

Jovanka Stojčinović-Nikolić Трка – Verseny

 

Jovanka Stojčinović-Nikolić Ritešić  21. juni 1952. – 

Трка   Поставили нам стазу у непознатом предјелу На старт једнако пристижу и мртви и живи Мада није поштено да имају стазу И они који у својим ногама Немају кораке   Неки трче обучени у сомотно одијело   Неки свучени до голе коже А не знају да је и немају   Неки за туђим срцем док имају даха Неки у историју с разлогом и без разлога   Прљави и замашћени Жути и румени Троми и разгаљени Видовити и слијепи Са Богом у зубима Вјетром и кишом Ватром и водом Мраком и зором С надом и падом Трче да стигну   На циљу чека Свјетлост   Побједник је онај кроз кога прође

Verseny   A pályát ismeretlen területen állították fel A rajthoz élők és holtak egyaránt érkeznek Igaz hogy pályával azok is rendelkezzenek akiknek lábuk lépte hiányzik nem becsületes   Egyesek bársony öltözékben futnak   Mások anyaszült meztelenül De ezt nem tudják   Egyesek idegen szív után míg szusszal bírják Mások okkal vagy a nélkül a történelembe   Piszkosak és maszatosak Sápadtak és kipirultak Ormótlanok és üdék Jövőbelátók és vakok Foguk közt Istennel Széllel és esővel Tűzzel és vízzel Sötéttel és virradattal Reménykedve bukdácsolva Futnak hogy   Célba érjenek ahol a Fény várakozik   Az a győztes akin áthatol   Fordította: Fehér Illés

Izvor: https://arhiva.knjizevnicasopis.com/broj-50-51/tu-pored-nas-jovanka-stojcinovic-nikolic.html

Jovanka Stojčinović-Nikolić Voda u dodiru sa svijetom – A víz kapcsolata a világgal

Jovanka Stojčinović-Nikolić Ritešić  21. juni 1952. –

Voda u dodiru sa svijetom

Sve je brže kretanje vode u čaši
Uskoro će napustiti njeno dno
Gdje je nekad bilo najsigurnije

Čaša je mogla i da ne postoji
Tamo gdje sam je ostavila
Na prozorsku dasku Unutar granica
Da voda skapa od monotonije

Ovako se podiže nebu Kružno zarotirana
Kao da će probiti zid čaše

Čudim sa za šta se drže kapi
Dok voda se kreće iznad dna
Kao zemlja ispod nogu
Kao oči uvis žednu dok me prevode

Postoje riječi koje sa dna čaše iskaču u vrijeme
I u svakom trenutku Izvor se može dogoditi
Bez sjećanja da je u prostoru ovoga dana bio neko drugi

Na svaki moj pokret on bi se umnožio
Više nego što mi se čini

U mom srcu miješaju se vode
Pristigle duž jednog života

Izvor: http://sveske.ba/en/content/nasuprot-svom-ogledalu

A víz kapcsolata a világgal

A pohárban egyre gyorsabb a víz mozgása

Alját ahol egykor

Biztonságban volt hamarosan elhagyja

A pohár ott ahová tettem

Az ablakpárkányon lehetett volna

Akár nemlétező is Határai között

A víz egyhangúságban miért sínylődjön

Így az égbe emelkedik Megpörgetve

Mintha áttörné a pohár-falat

Csodálkozom a cseppek mibe kapaszkodnak

Míg a víz a pohár alja felett mozog

Mint láb alatt a talaj

Mint a szem míg a magasban szomjan vezet át

Bizonyos kifejezések a pohár aljáról az időbe ugranak

És minden pillanatban Forrás fakadhat

A nélkül hogy emlékeznénk valaki más is volt a teremben

Minden mozdulatomra csak szaporodna

Többszörösen mint ahogy nekem tűnik

Szívemben az élet folyamán

Érkezett vizek keverednek

Fordította: Fehér Illés