Владимир Маяковский (V. Majakovski) 1893 – 1930
Oblak u pantalonama Tetraptih
Tebi, Ljiljo
Prolog
Misao vašu,
što mašta na omekšalom mozgu,
ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.
Ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
Svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadeset dvogodišnjak – idem,
lepotan, svoj.
Nežni!
Vi ljubav stavljate na violinu.
Na talambase je mećete, grube.
A ne možete ko ja izvrnuti svoju kožurinu,
tako da još svuda sve samih usana bude.
Dođite u kafanu da se naučite –
u haljini od batista prava,
pristojna činovnica anđeoske lige.
I koja usne spokojno prelistava,
ko kuvarica stranice svoje knjige.
Ako hoćete,
od mesa besan ću da režim
– i ko nebo menjajuć tonove –
ako hoćete,
biću besprekorno nežan,
ne čovek, već – oblak u pantalonama!
Ne verujem da postoji cvetna Nica!
Opet se proslavljaju pomoću mene
ljudi, uparloženi kao bolnica,
i, ko poslovica otrcane žene.
1
Vi mislite bunca malarija?
To je bilo,
bilo u Odesi.
To je bilo,
bilo u Odesi.
“Doću u četiri” rekla je Marija.
Osam.
Devet.
Deset.
Evo i veče
u noćnu strahu beži,
veče decembarsko
s prozora
u magli.
U staračka leđa smeju se i ržu
kandelabri.
Mene više prepoznati ne može:
ja sam zgrčena
gomila
žila.
Šta takva gomila poželeti može?
A mnogo hoće takva gomila.
Jer više nije važno
ni to što sam od bronze,
ni to što srce moje –
od gvožđa hladnog –
bije.
Noću i čovek svoj zvek
u nešto žensko, meko,
želi da sakrije.
I ja sam,
ogroman,
na prozoru savijen,
rastapam staklo celom od čelika.
da li je to ljubav ili nije?
I kakva je –
mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, što se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.
Opet i opet
čekam,
zabivši lice u rošavo lice kiše.
I već me je poprskala dreka
gradske plime, sve više.
Ponoć, sa nožem kog pruža –
do đavola s njim! –
došla je,
zaklala.
I kao s panja glava sužnja,
dvanaesta ura je pala.
U oknima sumorne kišne kapi,
kreveljeći se,
nakrcale,
ko urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.
Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Čujem:
nerv,
tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I , gle –
u početku jedva je posao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrčao.
Sada je sa druga dva
očajno igrati stao.
Pao je plafon na spratu niže.
Živci
veliki,
mali,
mnogi –
pomamno skaču
i već –
gmižu.
Živci spali s nogu!
A noć se po sobi glibi i oko,
otežalo, odatle nikako da se ispravi.
Odjednom, vrata zacvileše, ko da
krčma zub na zub
ne može da sastavi.
Ušla si
osorna, kao “na!”
gužvajući rukavice kao luda,
i rekla: “Da, znate, ja ću da se udam.”
Pa šta, udajte se.
Ništa nije bilo.
Izdržaću.
Gledajte – ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.
Sećate se?
Govorili ste:
“Džek London,
novac,
ljubav,
strasti” –
a ja videh samo jedno:
vi ste Đokonda,
koju treba ukrasti!
a ja videh samo jedno:
vi ste Đokonda,
koju treba ukrasti!
I ukrali su je.
Opet ću ljubav u terevenkama utući,
povije obrva ozarivši vatrom.
Pa šta!
Ponekad i u izgoreloj kući
skitnice nađu dom!
Izazivate?
“Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja”
Setite se!
Pala je Pompeja
od razdraženog Vezuva!
Pala je Pompeja
od razdraženog Vezuva!
Hej!
Gospodo!
Ljubiteli
obesvešćivanja,
zločinstava,
pokolja,
da li ste najstrasnije
videli –
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I osećam -
“ja”
za mene je malo.
neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
Vašeg sina nešto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je i srce i vene.
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene.
Svaka reč,
čak i šala štura,
koju izbljuju njegove usne goruće,
izleće kao gola kurva
iz zapaljene javne kuće.
Ljudi mirišu –
pečenja ima!
Stigli su nekakve.
Blistavi!
Pod šlemovima
eno!
Ne može se u čizmama!
Recite vatrogascima:
de se nežnije veru po srcu zapaljenom.
Sam ću, znajte!
Izbečiću suzne kao burad oči.
O rebra mi, da se operem, dajte.
Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću!
Survava se i puca.
Iskočit nećeš iz srca!
Iz pukotine usana
na spaljenom licu oguljenom
izraste parče poljupca izgorela.
Mama!
Da pevam ne mogu!
Gori srca mog kapela!
Pocrnele su figure reči i brojeva
iz lobanje,
ko deca iz zapaljenog zdanja.
Tako je strah, hvatajuć se
za nebo,
dizao
goruće ruke „Luzitanije“.
Prema gomili
što u tišini stanova drhti
stooki s pristaništa diže sjaj.
kriče poslednji –
bar ti!
jecaj, da gorim, vekovima daj!
2
Mene slavite!
Ja nisam velik. Pišem
„nihil“ nad svim
u ovom času.
Nikada
ništa neću da čitam više.
Knjige,
šta su?
Ranije mišljah,
knjige se prave ovako:
dođe pesnik
i odmah zapeva koliko volite,
rasklopivši usta lako –
izvolite!
A u stvari –
u grudima mu se mrvi i ključa
dok zapeva, i dok se koprca
glupava riba nadahnuća,
tiho, u žabokrečini srca.
I dok se kuva uz škripu rima,
od ljubavi i slavuja papazjanija dok se stvara,
ulica se grči i uvija nema –
jer nema čim da vikne, razgovara.
Vavilonske kule gradova
zidaćemo opet nemilice,
a bog,
mešajuć reči snova,
pretvaraće ih
u oranice.
Ulica je ćuteći muku na sebi vukla.
Krik je strčao iz guša.
Kočoperili su se u tesnoći grla,
zadrigli taksiji i kočije mršave.
Izgazili su grudi.
Od tuberkuloze gore.
Grad mrakom zaključa dver tu.
I kad –
najzad! –
na trgu ispljunu mòre,
odgurnuvši navaljenu na grlo papertu,
mislilo se:
u horovima anđeoskih horala
bog, opljačkan, ide da kažnjava, da se dere!
A ulica je čučnula i zaurlala:
„Hajde da se ždere!“
Krup i Krupčić oko grada se šulja,
preteć se mršti,
a u ustima još
kraj raspadnutih umrlih reči
samo dve debljaju –
„hulja“
i nekakva,
čini mi se – „boršč“.
Pesnici,
raskvašeni od plača što ječi,
pobegli su sa ulica, s umršenom kosom:
„Kako opevati sa dve takve reči
i devojku,
i ljubav,
i cvetić pod rosom?“
A za pesnicima –
ulična rulja:
studenti,
prostitutke,
preduzetnici.
Gospodo!
zaustavite se!
Vi niste golje,
vi ne smete da prosite po ulici!
Mi, snažni,
s korakom od hvata,
ne smemo da ih slušamo, već rušimo
njih, koje,
besplatni dodatak,
upija svaki krevet za dvoje!
Njih skrušeno zar moliti:
„Pomozi mi!“
Oko himne,
za oratorijum.
Mi sami smo tvorci plamenih himni –
huke fabrike i laboratorija.
Šta se mene tiče Faust,
koji se u orgiji čarobnoj
s Mefistom tocilja niz nebeske parkete!
Ja znam –
svaki ekser u čizmi mojoj
strašniji je od mašte Geteove!
Ja,
najzlatoustiji,
čija svaka reč teška
dušu vaskrsava,
telo rukotvori,
kažem: više vredi
života najmanja komadeška
od sveg što sam stvorio i što ću da stvorim!
Slušajte!
Propoveda
jecajima i kricima
današnjih dana Zaratusta!
Mi!
s mamurnošaršavnim licima,
s usnama obesenim kao luster,
mi,
zatvorenici grada za gubave,
gde je zlato i đubre gubave stvorilo rane –
čistiji smo od neba venecijanske plaveti,
suncima i morima oprane!
Briga me što
kog Homera i Ovidija
nema ljudi, ko mi,
sraslih u čađe boginje.
Znam –
sunce bi se pomračilo da vidi
naših duša zlatno izobilje!
Žile i mišići od molitava su jači.
zar da tražimo milost od ovog veka!
Mi –
svaki –
u svojoj šaci
držimo transmisije sveta!
To je podiglo na Golgotu auditorije
u Petrogradu, Kijevu, Odesi i Moskvi,
i nije nijednog bilo
koji je
prećutao da zaurla:
„Raspni ga,
raspni!“
No i vi –
ljudi
što ste me uvredili –
od svega ste mi draži i bliži.
Da li ste videli
pas kako ruku što ga tuče liže?!
Ja,
ismejam od današnjeg plamena,
kao nepristojna anegdota
koje se svako stidi,
vidim onoga koji kroz planine vremena
korača, a koga niko ne vidi.
Tamo gde ne seže oko što kuso je,
na čelu gladnih hordi,
pod trnovitim vencem revolucije,
šesnaesta godina hodi.
Međ vama – njen sam preteča;
i svuda gde je bol – ja sam ceo;
na svakoj kapi suze sam ja
sebe na krstu razapeo.
Više se ništa prostiti ne može.
Ja iscedih duše s mnogo nežnog bilja.
To je – da znate – teže
nego zauzeti milion Bastilja!
I kada
dolazak njen
bunom oglašen bude,
i odete spasitelju –
ja ću vam
dušu svoju isčupanu
izgaziti,
tako da velika bude! –
i okrvavljenu, kao zastavu da dam.
3
O, zašto,
zbog čega
po sjaju veselom
prljavim pesnicima!
Došla je,
i glavu povezala,
misao u ludnicama.
I –
ko što se u brodolomu
bacaju, uz urlik,
ljudi kroz razjapljeno okno –
skočio je izbezumljeni Burljuk
kroz svoje do krika
razderano okno.
Skoro okrvavivši kapke suzne,
digao se,
izašao je,
i s nežnošću, neočekivanom od debelog čoveka,
uza
se kaže:
„Dobro je!“
Dobro je kad se od raznih pogleda
(da se ne primeti ništa)
duša u žutu bluzu sakrivena!
Dobro je
kad čovek bačen u zube gubilišta
vrisne:“Pijte kakao Van-Hutena!“
A taj trenutak,
praskav,
što grunu,
ja ne bih zamenio ni za šta,
ja ni ...
A iz duvanskog dima,
kao čašica ruma
protegnu se alkoholičarsko lice – Sjeverjanjin.
Vi, što kao prepelica cvrkućete s neba,
kako vas nije sramota proglasiti se za poetu!
Kad danas
toljagom
treba
krojiti lobanju svetu!
Vi,
samo mislite:
„lepo li igram“
i o tome se starate,
gledajte kako se ja zabavljam –
makro
koji na kartama vara!
Od vas,
od ljubakanja mokrih,
čije stolećima
suze su lile tokom,
otići ću,
a kao monokl
staviću sunce u raskrečeno oko.
Navukavši najčudnije odelo na sebe,
da se svidim i spalim,
poći ću svetom,
a na lancu ću ispred sebe
Napoleona voditi ko pseto.
Cela zemlja na ženu pohotljivu liči,
koja se vrpolji željna ljubakanja,
i čije usne
vrskajući
kriče:
“Cakani, cakani, cakani!“
“Cakani, cakani, cakani!“
Odjednom,
oblaci
i paperje magleno celo
razmaha se do poslednjeg nebeskog okrajka,
kao da se razilaze radnici beli
posle nebesima objavljenog štrajka.
Grom izbi iz nekog oblačnog kutka,
šmrčući prkosno ogromnim nosom,
i lice neba s tog trenutka
iskrivilo u Bizmarkovu grimasu.
I neka,
zaplevši se u oblacima negvama,
protegao ruke – u kafe.
Ko da je nežan,
ko da je dama,
ko da je topovski lafet.
Vi mislite –
da to nežno sunce
lupa u obraze bife?
To opet pobunjene i begunce
vodi na streljanje general Galife!.
Vadite, šetači, iz džepove ruke –
potegnite bombon, kamenom il΄ kamom,
a ako neko nema ruke –
nek doše da se tuče glavom!
Dođite, gladni,
pokorni,
tužne prilike,
napustite vašljive jazbine!
Dođite!
Ponedeljnike i utornike
prefarbaćemo krvlju u praznike!
Neka se zemlja pod noževima seti
koga je htela da upropasti!
Zemlja –
Rotšildova ljubavnica sita
i zadrigla od masti!
Da se u kuršuma kiši
zastave kao i praznikom viju.
Bandere, dižite više
leševe brašnara sviju.
Psujući
i preklinjući,
klao je i rezao,
i puzio, nekog
da ugrize, suton.
Na nebu, crven kao marseljeza,
lipsavajući, drhtao je on.
Već je ludilo.
Ništa neće da bude.
Noć će da dođe,
pojede,
pregrize.
Vidiš li –
nebo opet nudi
pregršt ispraskanih zvezda od izdaje.
Došla je.
Kao Mamaj orgija,
obesno nad grad nasev.
Tu noć probosti ne mogu ni ja
očima, crnu kao Azef.
Ježim se, zabačen u kafanskom uglu,
vinom prolivam i čaršav i dušu,
i vidim:
u uglu oči okrugle,
očima srce Bogorodica njuši.
Zašto darivate sjajem po nacrtanom šablonu
one što se po krčmama bekelje!
Vidiš –
Varavu opet vole oni
više no popljuvane spasitelje.
Namerno u ljudskoj meći
možda
ni od kog nisam noviji ja.
Ja sam
najlepši,
možda,
od svih tvojih sinova.
Daj im,
buđavim u radosti,
skoru smrt vremena im donesi,
da postanu deca što treba da odrastu,
dečaci-očevi,
devojčice da zanesu.
I daj neka novorođen obraste
sedinom radoznalih vračeva,
i doći će oni –
decu da krste
imenima mojih stihova.
Ja, koji sam mašinu i Englesku opevao,
možda sam, naprosto,
najobičnijeg jevanđelja postao
trinaesti apostol.
I kad od mog bezobraznog glasa
dan i noć
bubnje,
možda njuši
Isus Hristos baš toga časa
nezaboravke moje duše.
4
Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!
Nećeš?
Čekaš
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu lošem,
dođem
i procedim bezubo
da sam ja danas
“neobično pošten”.
Marija,
vidiš –
ja se, već poguren, slamam.
Gomila što je
u četvorospratnim gušama salo dubila,
isturajući očice,
izgubljene u dugom traganju –
smeje se
što je ipak
među mojim zubima
ostalo bajatih mrva bivših draganja.
Kiša isplaka trotoare,
barama stešnjena mokra varalica,
leš ulica,
zabijen u kaldrmu, liže,
a na sivim trepavicama –
da! –
mraznih ledenica,
suze iz očiju –
da! –
oluka punih kiše.
Sve pešake gubica kiše je posisala,
a u karucama za atletom atleta:
prskavahu ljudi
proćerdavši sve,
i kroz pukotine se cedilo salo,
ko mutna reka s kočijama oticalo
skupa sa isisanim hlebom
i žvakotinama
starih kotleta.
Marija!
kako u debelo uho zabosti nežnu reč?
Ptica
živi od pesme,
peva
gladna i zvonka,
a ja sam čovek, Marija,
prost,
koga je sipljiva noć iskašljala na prljavu ruku Presnje.
Marija, hoćeš li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca.
Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljenja što bode.
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidiš –
zabili su u oči iz šešira čiode.
Pusti me.
Mala!
Ne boj se
što na mom volovskom vratu
sede kao planine vlažne žene od znoja gubave.
Ja kroz život vučem (i to je zato)
milion ogromnih, čistih ljubavi,
i milion malih ljubavi.
Ne boj se
da ću se opet prilepiti za hiljadu lica –
„devojke Majakovskog” –
u izdajničko vreme mraka,
ta to je ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, priđi!
U bestidnosti nagote,
ili puna plašljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu što još iscvala nije:
srce i ja nijednom ne doživesmo do maja,
a u prokletom životu
tek stoti april je.
Marija!
Pesnik sonete peva Tijani,
a ja –
ceo čovek,
sav od mesa,
telo tvoje prosto molim,
kao što hrišćani:
„hleb naš nasušni
dažd nam dnes”.
Marija, daj!
Marija!
Ime tvoje bojim se da ne zaboravim,
kao što se pesnik boji da ne zaboravi
nekakvu reč rođenu
u mukama noći
veličinom jednaku bogu.
Telo tvoje
čuvaću i voleti
kao što vojnik oskaćen,
bez moći,
izlišan,
ničiji,
čuva svoju jedinicu nogu.
Marija –
nećeš?
Nećeš!
Ha!
Znači – opet,
dok mračno sve je to,
uzeću srce,
isplakano grozno,
da ga nosim,
ko što
u štenaru pseto
nosi svoju šapu presečeno vozom.
dok mračno sve je to,
uzeću srce,
isplakano grozno,
da ga nosim,
ko što
u štenaru pseto
nosi svoju šapu presečeno vozom.
Krvlju svoga srca ja radujem put,
uz odeću belu lepi se prašine cveće.
oko zemlje – Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada-sunce će da se okreće.
I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca –
krvlju označiće se put što vodi
ka domu moga oca.
Izaći ću
prljav (od jendeka, gde provodih noći),
primaći ću mu se bliže,
sagnuću se
i na uho mu reći:
Slušajte, gospodine Bože!
Kako vam ne dosadi
u zele oblaka mreskavih
zamakati oči odebljale, a?
Hajde da organizujemo
vrtešku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Sveprisutni, bićeš u ormanu svakom,
a takva ćemo vina poredati po stolu
da će se čak prohteti zaigrati ki-ka-pu
i namrštenom Petru apostolu.
A u raju ćemo opet naseliti Evice:
naredi –
i ja ću još noćas
sa svih bulevara najlepše device
dovesti tebi.
Hoćeš?
Nećeš?
Vrtiš glavom ti, bradati?
Mrštiš sedinu veđa?
Ti misliš –
zna šta je
ljubav taj krilati,
iza tvojih leđa?
I ja sam anđeo, bejah to bar –
gledah u pči – jagnje od šećera,
ali ni kobile dobijati na dar
vaze od sevrskog brašna više neće.
Svemogući, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti –
a zašto nisi izmislio
da se bez muke
može ljubiti, ljubiti, ljubiti?!
Mišljah – Božanstvo si, svemoguće, staro,
a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.
Vidiš, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu.
a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.
Vidiš, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjaša od straha valja se!
A tebe, što si tamjanom opijen,
rasporiću odavde do Aljaske!
Pustite me!
Nećete me zaustaviti.
lažem li, u pravu li
sam ja,
ali više ne mogu da budem spokojan.
Gledajte –
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
ja dolazim!
Gluho.
Vasiona spava,
položivši sapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.
Prevod: Bora Ćosić
