Predrag Bjelošević: Човјек или пас, на степеницама спознаје – Ember vagy kutya, a felismerés grádicsán

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. –

Човјек или пас,
на степеницама спознаје
 
Човјек из дана у дан видно напредује.
Сваки дан је све више око њега припитомљених.
Животиња. А мање људи.
 
Човјек је напокон постао пријатељ.
Своме псу. Држи га на ланцу. Не због људи.
Већ због чопора других још дивљих паса.
Који могли би да га заведу. И у слинаву куцању.
 
И у лов на невине кућне мачке. И на сулудо
завијање на мјесец. И на одбрану до смрти.
Своје изабране женке. А не само задовољавање
незасите жене. Свога доброга господара.
 
Људи су узнапредовали. Ратове воде.
И са људима који вјерују. Да једино је човјек
човјеку најбољи пријатељ.
 
Човјек је напокон направио огроман корак. И
стао. На другу степеницу човјечности – како би то
младом пјеснику човјековом рекао Кавафис –
А пси гдје су сад? Да л већ устрчали су на врх
степеница спознаје? Само за људе предодређене.
 
Izvor: Предраг Бјелошевић: Заједно са зидовима Удружење Књижевника Републике Српске, Бања Лука и Štampar Makarije, Beograd 2020. стр. 37.
 
 
Ember vagy kutya,
a felismerés grádicsán
 
Az ember napról napra kétségkívül fejlődik.
Körülötte egyre több a megszelídített.
Állat. És kevesebb az ember.
 
Az ember végre megbarátkozott.
A kutyájával. Láncon tartja. Nem az emberek miatt.
Hanem a még vadabb falkákba verődött kutyák miatt.
Akik elcsábíthatják. A nyálas tömeges párzásra.
 
Az ártatlan macskák üldözésére. Meg az értelmetlen
holdra ugatásra. És mindhalálig védje.
A kiválasztott szukát. Ki ne csak a telhetetlen női vágyat
elégítse. A jó gazdát.
 
Az emberek fejlődtek. Harcolnak.
Azzal is, akiben bíznak. Az ember legjobb barátja
egyedül az ember.
 
Az ember végre hatalmas lépést tett. És
megállt. Az emberiség második lépcsőfokán – mondaná
ezt a fiatal költőnek, az embernek Kavafisz –
És a kutyák most hol vannak? Talán a felismerés felső
fokára szaladtak? Az eleve embereknek rendeltetettre.
 
Fordította: Fehér Illés 

Predrag Bjelošević Бјежећи, себи у сусрет – Menekülve, önmagunk felé

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. –

Бјежећи, себи у сусрет
 
Из бетонске кошнице у којој интонацију животу даје лифт
у којој помијешани смијех уздаси и комшијска свађа
кроз озвучен плафон говоре о природи ствари
 
Из бетонске кошнице у којој свако у свом хладном прегратку
ишчекује сунце јутра или зов ревносног будилника или
задоцњели крик најживотнијег пса из чопора слинаве куцање
 
Из бетонске кошнице у којој снивамо снове о даљини
а који немају везе са стварношћу у лику трблавих пацова
нити са стидљивим осмијесима олињалих градских лисица
 
Из бетонске звучне кошнице што стрши изнад облака
лица неумивеног деценијама са углачаним лакираним ципелама
на којима се дан са поносом огледа намјештајући локне младости
 
Из бетонске кошнице Пчело полети у сусрет пјесме Брда
која те привлачи као Ружа испуњена нектаром Сна
разносећ мед сопства и млијеч мноштва процвалим пољем наде
 
Izvor: Предраг Бјелошевић: Заједно са зидовима Трећи трг, Удружење Књижевника Републике Српске, Бања Лука 2020. стр. 28.
 
 
Menekülve, önmagunk felé
 
A beton kaptárból melynek élet-hangvételét a lift adja
ahol a nevetés a sóhajok a szomszédok civakodásával keverednek
és a plafonon keresztül átszűrődő hangok a lét természetéről szólnak
 
A beton kaptárból melynek hideg kabinjában mindenki
a reggeli napfényt a szorgos ébresztőóra hangját vagy
a nyálasan kopogtatók falkájához tartozó kutya kései sikoltását várja
 
A beton kaptárból melyben álmokat a messzeségről szövünk
ám sem a fecsegő patkányok alakjához sem az érzelgős városi rókák
szégyenlős mosolyához a valósághoz éppen semmi közük
 
A harsány beton kaptárból ott mered a felhők felett
évtizedek óta mosatlan arccal fényes lakk-cipőben
csillogásában az ifjúság haját igazgatva a köznap büszkén tetszeleg
 
A beton kaptárból te Méhecske a Hegy dala felé röppenj
Álom-nektárral telt Rózsaként vonz a virágba-borult remény tisztásán
hordd szét a méz tulajdonságát meg a méhpempő sokaságát
 
Fordította: Fehér Illés

Predrag Bjelošević: Други начин – A másik mód

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. –

Други начин   Други начин је увијек бољи и онда кад не успијеш да га оствариш и онда кад посумњаш у његову вриједност   Други начин је бољи од оствареног првог начина који си успио без нарочите муке и промишљања постићи   Други начин је твој ријетко остварени сан мада ти баш он пркоси сталним присуством као тишина коју не разумијеш   А осјећаш пресудну снагу њеног немуштог говора за умјетност живота једнако колико и за смрт твоје умјетности   Други начин је увијек бољи чека на тебе и онда кад потонеш у глиб сумње заједно са заводљивим небом првог начина   Само други начин само други начин нема премца у изгледу лијепог којим желио би свијету да се обраћаш

A másik mód   A másik mód mindig jobb akkor is ha megvalósítása nem sikerül akkor is ha értékében kétkedsz   A másik mód az előző életre keltett módnál amelyiket minden különösebb erőfeszítés és fontolgatás nélkül váltottál valóra jobb   A másik mód a ritkán valóra váltott álmod még akkor is ha állandó jelenlétével mint a csend melyet nem értesz dacol veled   De érzed néma beszédének sorsdöntő erejét ahogy egyaránt az élet művészetére és művészeted halálára hat   A másik mód mindig jobb akkor is rád vár amikor az előző mód csábító egével együtt a kétkedés mocsarába süllyedsz   Csak a másik mód csak a másik mód az a páratlan szépségű az amellyel gondolataidat a világgal közölni szeretnéd   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Предраг Бјелошевић: Заједно са зидовима Трећи трг, Удружење Књижевника Републике Српске, Бања Лука 2020. стр. 9.

Predrag Bjelošević: Чекање – Várakozás

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. –

goog_1864325241Чекање
 
Шта чека онај жути лист на стабаоцу док фебруар
дува и сјеверњаком и југом и тјера нас да шкиљимо
под живим сноповима подневне свјетлости једнако
као и при вртоглавој бујици сњежних пахуља
 
Ко је човјек на углу Господске и Народне улице што иде
десетак корака једном па неколико корака другом улицом
и стално враћа се на раскршће под улични мртви сат који
очигледно свима осим њему указује на стварно вријеме
 
Зар није крајњи час да оде са тог уклетог раскршћа
на неко друго топлије мјесто без вјетра мјесто са само
једном једносмјерном улицом без путоказа или у неку
другу још недоживљену причу из свога морног сна
 
Ко је она жена што прође га гордо главу не дижући
ни на трен погледа упереног у плочник под ногама
трудећи се да непогрешиво стаје само на оне камене
коцке које нису исписане траговима из њене младости
 
Шта траже Онај човјек и Она жена на раскршћу двију
некад тако бучних улица наде – Своју или Туђу
одбјеглу сјенку – Своја или Туђа боса стопала давно
утиснута снагом дјечије радости ил младалачког кикота
 
Земљо – оживљена чаврљањем птица и смијехом
оних који су радовали се некоћ заједно са осама дана
и блиставом ноћном стражом распјеване тканице неба
видиш ли оно двоје људи како се изгубљено крећу
 
Између прошлог и будућег времена – огрнути ниском
од најљепших стихова из рајског врта и велом пожуде
за свима који су заведени надом истим путем прошли
а само наизглед не помишљајући на оне које су вољели
 
Шта чека онај жути лист на стабаоцу док фебруар дува
и сјеверњаком и југом и тјера нас једнако да шкиљимо
под живим сноповима подневне свјетлости ведрог дана
као и при вртоглавој бујици безнадежних бијелих пахуља
 
 
Izvor: Предраг Бјелошевић: Заједно са зидовима Удружење Књижевника Републике Српске, Бања Лука и Штампар Макарије, Београд 2020. стр. 24-25.
 
 
Várakozás
 
Mire vár az ágon az a sárga levél míg fúj a februári
északi és déli szél arra kényszerít bennünket
ugyanúgy hunyorogjunk a déli fénycsóvák áradatában
mint a szédületesen kavargó hópehelyviharban
 
Ki az az ember az Úri és a Népi utca sarkán aki tíz lépést
az egyik utcán majd néhányat a másikon tesz meg és
mindig a kereszteződéshez azon halott óra alá tér vissza
amelyik őt kivéve mindenkinek a valós időt jelzi
 
Nem végső ideje-e annak hogy azt az átkozott helyet
elhagyva egy másik melegebb szél nélküli tájra menjen
ahol csak egyetlen egyirányú útjelző nélküli utca van vagy
egy másik bágyadt álmában még meg nem élt mesébe
 
Ki az a nő aki büszke fejét egy pillanatra sem emelve
ment el mellette tekintetét az aszfaltra lába elé szegezve
nagyon vigyázott csak azokra a kőkockákra lépjen
melyek ifjúságának nyomaival nem jegyzettek
 
A két egykor oly hangos remény-utca kereszteződésében
mit keres az a Férfi és az a Nő – Saját vagy Idegen
elszökött árnyat – Saját vagy Idegen gyereköröm erejével
ifjúkori kacajjal egykor keletkezett meztelen lábnyomokat
 
Te Föld – akit egykor a madarak csicsergése és
a hajnalhasadással meg az éj pazar nótás kedvű
díszőrségével együtt örültek mosolya keltett életre
látod-e az a két embert a múlt és a jövő idő között
 
Milyen elveszetten mozog – vállukon a mennyei kert
legszebb soraiból készült fűzér és a vágy-palást amit
a hittel elcsábítottak ugyanazon az úton járva viseltek és
csak látszólag nem gondoltak azokra akiket szerettek
 
Mire vár az ágon az a sárga levél míg fúj a februári északi és
déli szél arra kényszerít bennünket ugyanúgy hunyorogjunk
a verőfényes nappal déli fénycsóváinak áradatában mint
 a szédületesen kavargó reménytelen hópehelyviharban
 
Fordította: Fehér Illés

Predrag Bjelošević: Знају то и ноћ и човјек који хрче – Tudja ezt az éj is és a horkoló ember is

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. – 

Знају то и ноћ и човјек који хрче
 
Ноћ сабира иверје дана
у сну палимо ивер по ивер
пламен се разуздано шири
дубином нашег унутрашњег бића
и пече на мјесту гдје је најоданије себи
 
Док гори наша грађевина од знакова
осјећамо страх за изговорене ријечи
оне нас никада више неће пронаћи
као ни драга митска бића саздана од
проживљеног времена и фантазије
 
А само корак даље у кревету покрај тебе
у соби до твоје у црној постељи града
један уморан човјек силно хрче
и не осјећа да му је перјани јастук у пламену
и не чује гласове из сусједне собе нити хор
френетично залуђених са фудбалског игралишта
 
Он који готово не даје знакове живота
и не вјерује у сну да сања стварност
не чита више ријечи исписане у огледалу времена
не осјећа ни тресак стропа урушеног поред себе
још нестварно удише преосталу прашину свога сна
заједно са жохарима шкорпијама кућним змијама
бљештећим звијездама и трулим галаксијама
 
Ко сам ја пита се слијепац загледан у даљину
Ко је онај човјек питају се надолазећи облаци
Свод се надима над нама
шире се образи ноћи
сан нема мјеру
 
Знају то и ноћ и човјек који хрче
 
Izvor: Предраг Бјелошевић: Заједно са зидовима Удружење Књижевника Републике Српске, Бања Лука и Штампар Макарије, Београд 2020. стр. 22.
 
 
Tudja ezt az éj is és a horkoló ember is
 
Az éj a nap szilánkjai gyűjti
álmunkban szilánkot szilánk után gyújtunk
a lángok benső éjünk mélyén
fékeveszetten terjednek
és leghűségesebb részünket égeti
 
Míg jelekből álló tákolmányunk ég
félünk a kimondott szavaktól
azok bennünket soha többé nem találnak meg
mint ahogy az átélt élményekből és képzeletből
alkotott kedves mitológiai alakok sem
 
De csak egy lépéssel tovább ágyad
szobád mellett a város fekete fekhelyén
egy agyonhajszolt ember horkol
és nem érzi hogy tollpárnája lángokban áll
és a szomszéd szobából a hangokat meg
az elvakultak kórusát a focipályáról nem hallja
 
Ő aki életjeleket szinte nem ad
és nem hisz az álomban hogy álma valóság
az idő tükrében írt szavakat nem olvassa
a maga mellett beomlott mennyezet robaját nem hallja
álma maradék porát meg a svábbogarakkal skorpiókkal
házi kígyókkal csillogó csillagokkal és rothadt
tejútrendszerekkel együtt látszólagosan szívja magába
 
Ki vagyok kérdi a messzeségbe néző vak ember
Ki az az ember kérdik a tornyosuló felhők
Felettünk az égbolt duzzad
az éj képei terjednek
az álom határtalan
 
Tudja ezt az éj is és a horkoló ember is
 
Fordította: Fehér Illés
 

Predrag Bjelošević Рж васељења – Az űr RZse

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. – slika slikara Zorana Markovića 

Рж васељења   Рж је ушао у црно Да би свијетлио Рж свијетли Да би спознао таму   Ја сам његова плава сјенка По којој Мрак гази Ја знам шта је терет Мрака Ја знам шта су његов ђубар И зелене хракотине на лицу   Али Рж ће једнога дана Разоткрити таму Освјетлити било таме И ја ћу бити ослобођена   Терета цокуле Мрака Када се круг затвори до краја А трава поново шикне   Слободно на све стране Рж мирис Ширећи васељеном Рж  ће васељена Мирисати изнутра

Az űr RZse   RZs a sötétségbe tartott Hogy világítson RZs világít Hogy felismerje a homályt   Én kék árnyéka vagyok Melyen a Homály gázol Én tudom mi a Homály terhe Én tudom arcán mi az a piszok És az odaköpött zöld nyálka.   De RZs egy nap Feltárja a homályt Megvilágítja a homály ütőerét Én is végre megszabadulok A Homály bakancsának terhétől  Ahogy a kör bezárul A fű meg újra nő Szabadon minden irányba Illatot az űrben RZs terjeszt Az űr belső illata RZs ajándéka   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Predrag Bjelošević: Године – Évek

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. –

Године   Шта се промијенило да ли је снијег прљавији ко су та дјеца на пољани   Што непогрешиво падају у наше звијезде на снијегу и веселе се веселе се као ми некад   Окрећеш главу на другу страну поново видиш себе гдје лижеш оне исте леденице о којима је пјевала пјесма   И страх те наједном ко некад да њених стихова сјенка пашће на вјештачки бијељено тло неспремно да прими толики излив емоција   А новембар је и благодет већ засипа с неба идеш и склањаш се од свјетла сјенком бјелини да не сметаш*   Шта се промијенило да ли је снијег прљавији или је зјеница ока харајућ око себе чаролију живота испуњена до краја   * Стихови Белле Ахмадулине

Évek   Mi változott talán piszkosabb a hó kik azok a gyerekek a mezőn   Akik a havon csillagainkba tévedhetetlenül esnek és ujjonganak ujjonganak mint egykor mi   Fejedet félre fordítod ismét önmagadat látod ugyanazokat a jégcsapokat nyalod amelyekről a dal dalolt   És reszketsz mint egykor hogy a sorok árnya ilyen érzéskitörést befogadni képtelen mesterséges fehér talajra hull   De a november áldás is már hull az égből mégy és bújsz a fény elől hogy a fehéret árnyaddal ne zavard**   Mi változott talán piszkosabb a hó vagy a szembogár maga körül az élet igézetét rabolja   **Bella Ahmadulina idézet   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Предраг Бјелошевић: Заједно са зидовима Удружење Књижевника Републике Српске, Бања Лука и Штампар Макарије, Београд 2020. стр. 15.

Predrag Bjelošević: Огледало, у теби – Tükör, önmagadban

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. – 

Огледало, у теби   Треба имати снаге. И одрећи се. Себе. Онаквог каквим се само ти познајеш.   Јер онаквог каквог те други. Познају. Ти се сигурно не познајеш.   Да је другачије. Деценијама би пролазио. Поред себе. Не препознавши свој лик. У било којем. Постојећем људском облику.   Треба смоћи снаге. И одрећи се себе. Онаквог каквог познајеш. Из огледала. Јер ти никад ниси био он. На улици.   Међу људима. Ил међу псима. Исти. Онај који те од рођења гледа. Тако самозадовољно. И милостиво.

Tükör, önmagadban   Erősnek kell lenni. És lemondani. Önmagadról. Olyanról, akit csak te ismersz.   Mert olyannak, ahogy mások. Ismernek. Te önmagadat biztosan nem ismered.   Ha másként lenne. Évtizedeken át elmennél. Önmagad mellett. Alakodat nem felismerve. Bármilyen. Létező emberi formában.   Légy erős. És mondj le önmagadról. Olyanról, akit ismersz. A tükörből. Mert te ő sosem voltál. Az utcán.   Az emberek. Vagy a kutyák között. Ugyanaz. Aki téged születésed óta néz. Olyan önelégülten. És kegyelmesen.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Предраг Бјелошевић: Заједно са зидовима, Удружење Књижевника Републике Српске, Бања Лука 2020. стр. 9.

Predrag Bjelošević: Страх од свјетлости – Fényiszony

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. –

Страх од свјетлости   Од свјетлости Само је мрак Блиставији   Свјетлост се мрака Слути   Од свјетлости се мрака Страхује   Док шћућурен из мрака Гледаш у све   Немушти свјетлац Што пјева у себи   Огњеном музиком неба У нади да ће Нутарњи пој душе   Обасјати мрак   И у њему пресвијетлог Рж брата Посвећеног свјетлости Свевида

Fényiszony   A fénynél Csak a homály Ragyogóbb   A fény sejti A homályt   A homály retteg A fénytől   Míg környezetedet a homályból Összekuporodva nézed   Az önmagában daloló Néma fényforrás   Égi zenével kérkedik Remélve hogy A lélek belső dalát   A homály világítja meg   És benne őfényességét A fény-elkötelezett Nyerítés testvérét a Mindent-látót   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Predrag Bjelošević Мамац – Csali

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. –

Мамац                    Оцу             живот посветио је лову рибе хватао је на најразличитије начине голом удицом мрежом харпуном на брзацима у предвечерје у мртвајама за невремена и сав би озарен љускао је живу још а потом ватри дарежљиво приносио   час пред смрт пуштајући непримјетно кормило из руку замоли да му донесу рибу на узвишен начин којим се сами богови моле све гледајући устрану   видиш сине пуним устима загризавши је рече то је та риба од које сам бјежао обалом заштићен цијелога живота

Csali            Apámnak   életét a halászatnak szentelte halat a legkülönfélébb módon fogott csupasz horoggal hálóval szigonnyal estefelé sebes patakban esőben csendes vízfolyásban és örömtől repesve még élve tisztította majd később nagylelkűen áldozatként bemutatva a tűzre tette   halála előtt ahogy a kormányrúd észrevétlenül csúszott ki kezéből kérte halat hozzanak neki kérése fennkölt volt ahogy félrenézve csak maguk az istenek könyörögnek   a halat tele szájjal megharapva mondta látod fiam ez az a hal amelytől egész életemben parttal védetten menekültem   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Predrag Bjelošević: Она је пјесма, она је вријеме пјесме – A lány költemény, a lány költeménykorszak

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. –

Она је пјесма, она је
вријеме пјесме
 
Она је пјесма. Она је вријеме пјесме.
Она је пјесма времена. Она је вријеме
у ком. Сваки дотицај са њом постаје пјесма.
 
Она је вријеме пјесме и пјесма.
Само твога времена. Она је пјесма.
Што сутра утихнуће у даљини.
 
Утихнути у даљини. Само да би за тебе
постала пјесма даљине.
Пјесма даљине – омча љепоте.
 
Њен ехо грлиће те са свих страна.
Њена дуга – ниска распјеваних боја и гласова.
Биће твој анђеоски ореол. У ком спознаћеш.
 
Радост пјесме преосталог времена.
 
Она је пјесма. Она је вријеме пјесме.
Она је јастук твога будућег времена.
Она је пјесма. Она је твој остварени сан.
 
Izvor: Предраг Бјелошевић: Заједно са зидовима Удружење Књижевника Републике Српске, Бања Лука и Штампар Макарије, Београд 2020. стр. 15.
 
 
A lány költemény, a lány
költeménykorszak
 
A lány költemény. A lány költeménykorszak.
A lány a korszak költeménye. A lány korszak,
amelyben. Minden vele való érintkezés költemény.
 
A lány költeménykorszak és költemény.
Csak a te korszakodé. A lány költemény.
A holnap messzeségbe vesző.
 
A messzeségbe veszni. Csak azért, hogy számodra
a messzeségbe vesző költemény legyen.
A messzeség költeménye – a szépség tömlöce.
 
Visszhangja minden irányból ölelni fog.
Szivárványa – a színek és hangok daloló gyöngysora.
Angyali nimbuszod lesz. Melyben felismered.
 
Fennmaradt korszakod öröm-költeményét.
 
A lány költemény. A lány költeménykorszak.
A lány eljövendő korszakod vánkosa.
A lány költemény. Megvalósított álmod.
 
Fordította: Fehér Illés

Predrag Bjelošević: Звијезди, у нама – Bennünk, a csillag

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. – 

Звијезди, у нама   Тешко оној звијезди. Која се претвори у земљу.   Тешко посрнулој звијезди. Живог сазвјежђа у нама.   Мрак наше нутрине. Завешће је у дан.   У коме ни њена божанска свјетлост. Никоме неће бити потребна.

Bennünk, a csillag   Nehéz a sorsa annak a csillagnak. Amelyik földdé változik.   Nehéz a sorsa a megroggyant csillagnak. A bennünk élő csillagzatnak.   Bensőnk homálya. Csábít a napba.   Melyben még isteni fénye sem. Senkinek sem kell.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Предраг Бјелошевић: Заједно са зидовима Удружење Књижевника Републике Српске, Бања Лука и Штампар Макарије, Београд 2020. стр. 13.

Predrag Bjelošević: О души, пјесме – A költemény, lelkéről

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. –

О души, пјесме   Негдје у висини. Сред облака. Или негдје. У саксији грудног коша. Изгубили смо. Пјесму.   Само муње. Освјетљавају мрак. Изнад. Наших покуњених глава.   Само смрад. Трулог цвијећа. Подсјећа. Да имали смо душу.

A költemény, lelkéről   Valahol a magasban. A felhők között. Vagy valahol. A mellkas virágcserepében. Elveszítettük. A költeményt.   Csak villámok. Világítanak a sötétben. Csüggedt. Mivoltunk felett.   Csak a bűz. A rothadt virágé. Emlékeztet. Volt lelkünk is.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Предраг Бјелошевић: Заједно са зидовима Удружење Књижевника Републике Српске, Бања Лука и Штампар Макарије, Београд 2020. стр. 12.

Predrag Bjelošević: Смисао, у бесмислу – Értelem, az értelmetlenségben

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. –

Смисао, у бесмислу   Опстати у свијету. Свјестан себе. И милости Господа. Што остави ти на дар. Право избора. Животног смисла.   Коме посветићеш се. До те мјере. Да ни примијетити нећеш. Како пролази. Твој јединствени сан. Поред тебе.   Нити како ти је. Преко ноћи минуо. Живот. Овјенчан срећом само твога. Животног избора. У дану кад. Све.   Чини ти се да пјева. Тако складно. И Потресно. Тако животно заводљиво. Као озвјездано небо. На лицу мора.   Као дојучерашњи бесмисао. Што сад. Чини ти се да био је хранљив. Као погача. Дааа. Бесмисао што дебља. Као мрак.

Értelem, az értelmetlenségben   Légy a világban. Érezd önmagad. És az Úr jóságát. Amit ajándékként adott. A választás joga. Az élet értelme.   Kinek szenteled létedet. Oly mértékben. Hogy észre sem veszed. Hogyan éled át. Egyedülálló álmodat. Magad mellett.   Sehogy sem vagy. Váratlanul tűnt el. Az élet. Szerencséddel megkoszorúzva. Választás. Azon a napon, amikor. Minden.   Úgy tűnik, dalol. Oly zavartalanul. És Megrázóan. Feltétlenül az életre csábít. Mint a csillagos ég. A tenger felszínén.   Akár a még tegnapi értelmetlenség. És most. Úgy érzed, tápláló volt. Pogácsaként. Igeeen. Az értelmetlenség, ami hizlal. Mint a homály.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Предраг Бјелошевић: Заједно са зидовима Удружење Књижевника Републике Српске, Бања Лука, и Штампар Макарије, Београд, 2020. стр. 11.

Predrag Bjelošević: Ићи – Menni

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. –

Ићи   Идемо. Заједно. Са зидовима. Испред себе.   Ко посрне. Још има изгледа. Да ће дижући се. Поново. Поносно. Или уплакан посве. Пред свој јединствени зид стати.   Ко не посрне. Постаће зид. Штит и препрека. Истовремено. За оне који долазе. Иза нас. Као у сумрак. Искуства.   Ко не посрне. Постаће зид. И за све оне. Који нас наивно. Зинулих уста слиједе.   Мислећи. Да зидове смо. Само због њих. Који долазе. Прескочили.   Надајући се. Да све. Што прескочено је. Прије њих. Неће морати и сами. Да прескачу.

Menni   Gyerünk. Együtt. Magunk előtt. A falakkal.   Aki botlik. Még remélhet. Hogy felemelkedve. Ismét. Büszkén. Vagy zokogva. Egyedüli fala elé állhat.   Aki nem botlik. Fal lesz. Pajzs és akadály. Ugyanakkor. Azoknak, akik jönnek. Utánunk. Sötétedéskor. Tapasztalat.   Aki nem botlik. Fal lesz. Azoknak is. Akik bennünket gyanútlanul. Tátott szájjal követnek.   Azt gondolva. Falak vagyunk. Csak miattuk. Akik jönnek. Átugranak.   Bizakodva. Hogy mindent. Amit már átugrottak. Előttük. Nekik nem kell. Átugorni.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Предраг Бјелошевић: Заједно са зидовима Удружење Књижевника Републике Српске, Бања Лука и Штампар Макарије, Београд 2020. стр. 10.

Predrag Bjelošević: У часу раснутка – Az ébredés pillanatában

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. –

У часу раснутка   И кад се расаниш. Поново ћеш стајати. На страшном тлу стварности.   Све ће око тебе бити исто.   Нечији остварен сан. Кроз живот ће да те води. Али небо твога ока. Постаће ти уско.   Кретање друмом. Досадно и споро. Јер ти би желио. Све. Брже. А више.   Сад.   Јер ти би хтио. Историју будућности. Спознати. Што разраста се. И теби у инат. Бљеска. Из искре твога. Сниваног искуства.

Az ébredés pillanatában   És amikor felébredsz. Ismét állsz majd. A valóság félelmetes talaján.   Körülötted minden ugyanaz lesz.   Valaki megvalósult álma. Vezet majd az életen keresztül. De szemed mennyboltozata. Behatárolt.   Az országúton a mozgás. Unalmas és lassú. Mert te szeretnél. Mindent. Gyorsabban. Meg többet.   Most.   Mert te szeretnéd. A jövő történetét. Megismerni. Ami szerteágazik. Veled dacolva. Ragyog. Önmagad szikráiból. Az álmodott tapasztalatból.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Предраг Бјелошевић: Заједно са зидовима Трећи трг, Удружење Књижевника Републике Српске, Бања Лука 2020. стр. 8.