Živko Nikolić Епилог – Epilógus

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Епилог   растојање између себе и виђеног бива тако нестварно   нестварно као појава   потајна и свеопшта   престаје

Epilógus   önmagam és a látott közötti távolság oly csalóka   csalóka akár a tünemény   titokzatos és egyetemes   megszűnik   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Необични дани, Свети Сава Књижевно друштво, Београд, 2017. стр. 67.

Risto Vasilevski (О)да празнини – Óda az ürességhez

 

Risto Vasilevski Nakolets, 31. januar 1943. – 

(О)да празнини   Колевка свега, једино место за све, отворен простор за сваки облик пуноће.   У њој се све, објашњиво и необјашњиво, догађа, рађа, обликује, ствара, налази или не налази место, да би се после времена – кртако трајање, век, живот – преселило ко зна где, опет, само унутар ње.   Вечита и несамерљива, иста споља и изнутра, није мера да се њом било шта измери, поуздано утврди, учврсти.   Чак и општи дух, сваки облик материје, галаксије које лебде у њој као још недозрели плодови, само су њени пролазни станари,   који имају свој пут, али никада изван ње.   (О)да празнини, прамајци пуноће, без које не би било ништа постојеће.   (О)да равнотежи свега што траје и трајањем све(т) обнавља.

Óda az ürességhez   Mindennek a bölcsője, egyedüli helye a mindennek, nyitott tér a teljesség minden alakja számára.   Minden, ami van, a magyarázható és magyarázhatatlan, benne történik, születik, alakul, alkot, talál vagy nem talál helyet, hogy egy idő – rövid, század, élet után – ki tudja hová költözzön, de ismét csak benne.   Örökös és mérhetetlen, kívül, belül ugyanolyan, nem mérték, mérni, bizonyosan megszabni, megerősíteni semmit sem lehet vele.   Még az általános jelenés is, az anyag minden formája, a benne lebegő csillagrendszerek éretlen terményekként csak átmeneti lakói,   mindegyiknek meg van a maga útja, de sosem kívüle.   Óda az ürességhez, a teljesség ősanyjához, aki nélkül semmi sem létezne.   Óda az egyensúlyhoz, mindenhez, ami időálló és idővel megújul.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Miodrag Jakšić *** (Preturaš…) – *** (Kutatsz…)

 

Miodrag Jakšić Beograd 16. april 1969. – 

***   Preturaš, ponovo, po sećanju užasnosti, doživljene. Na slikama ti zakrčeni svi putevi, vizura, neprozirnih.   Zašto bi plakala, ako Oslanjanje je, Izlazak iz unutrašnje nužnosti?

***   Ismét kutatsz, emlékeidben, megélt borzalmak kisértenek. A képeken előtted minden úton torlasz, a tér átláthatatlan.   Miért is sírnál, íme a Támasz, Kiút a belső kényszeredettségből?   Fordította: Fehér Illés

Izvor: https://www.facebook.com/photo/?fbid=10163933896125962&set=a.486681795961

Nenad Grujičić Крушна мрва– Kenyérmorzsa

 

Nenad Grujičić Pančevo 12. septembar 1954. – 

Крушна мрва   Крај бунара мати меси хлеб из ничег. Лепе руке гњече невидљиво тесто. Тек када нам гладна срца ужагре, крушна се мрва види. Иза планине, с тек покривене куће, висок у зору долази отац и пева. За појасем цев пиштоља испарава. На грудима прекрштене две кошуље беле. На рамену сломљен ражањ с пола печенице. Промукао ћаћа зâри. Матер склања пун чокањ у сенку, и на светлу, крај хладног печења, сече вруће шните. Отац зорли спава. Изнад гаја севне муња и преврне у устима слатке залогаје.

Kenyérmorzsa   Anyám a kút mellett kenyeret a semmiből dagaszt. A szép karok a láthatatlan tésztát gyúrják. Csak ha már éhes szívünk felhevül, látható a kenyérmorzsa. A hegy mögül, az éppen befedett házból, hajnalban jön apám és dalol. Övén revolver, csöve füstölög. Mellén két keresztebe tett fehér ing. Vállán törött nyárs fél sülttel. Apám rekedten szól. Anyám árnyékba teszi a teli kupicát, és a fényben, a hideg sült mellett vágja a forró szeleteket. Apám mélyen alszik. A liget felett villám villan és felforgatja a szájakban az édes falatokat.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ненад Грујучић: Дарови, Орфеус, Нови Сад, 2009.

Barbara Novaković Ребро – Borda

 

Barbara Novaković Rijeka, 15. jun 1986. – 

Ребро   Ако те очи не гледају мене, шта ће ти. И те руке ако не грле мене, не требају ти, а ни усне, ако не љубе мене. И то срце што ти откуцава дане, мјесеце, године, живот, што откуцава и тебе и све што осјећаш и желиш и све што не смијеш и што љубоморно чуваш и кријеш као тајну под ребром и под јастуком, ако не куца за мене, узалуд куца.   И ако другу погледаш и ако те погледа друга, нек ми очи усахну да не видим.   И ако другу грлиш и ако те грли друга, нек ми се руке осуше, празне.   И ако другу љубиш и ако те љуби друга, нек ми усне занијеме, скамене.   И ако ти је у срцу нека друга и ако у срцу некој другој си ти, моје је стало, у гроб закуцано.   И нисам ни љубоморна ни посесивна. Ја сам само твоје испод очију, руку, усана и срца ребро, што је словом небеским и љубављу силом проговорило.

Borda   Ha szemed nem engem néz, felesleges. És karod, ha nem engem ölel, minek neked, ahogy szád sem, ha nem engem csókol. És az a szív, mely számolja a napokat, hónapokat, éveket, az életet, mely érted dobog, mindenért, amit bordád alatt, párnád alatt érzel, kívánsz, mindenért, amit nem mersz megtenni, amit féltékenyen őrzöl, titokként rejtegetsz, ha nem értem dobog, hiába dobog.   És ha másra nézel az a másik meg rád néz, szemem száradjon ki, hogy ne lássak.   És ha mást ölelsz az a másik meg téged ölel, karom zsugorodjon, vesszen.   És ha mást csókolsz, az a másik meg téged csókol, ajkamon szó ne fakadjon, kővé váljon.   És ha szívedbe valaki más költözött, a másik szívében meg te vagy, az enyém megáll, sírba vet.   Nem vagyok féltékeny, sem birtokló. Csak a tiéd vagyok, borda szemed, karod, ajkad, szíved alatt, mely mennybéli módon, a szerelem erejével szólalt meg.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Obren Ristić На путу за Сврљиг – Útban Svrljig felé

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

На путу за Сврљиг   На дан Светог Илије сваке године велики вашар вртешке разне игре и забава а циркус без дневног реда непрестано упркос упозорењима интелектуалаца шарене шатре низ улицу кловнови пресушили реку жабе крекећу мађионичари уметнички збуњено посматрају сцену помешаних улога како ће пред Газду шта публици рећи у међувремену шта мајмунима и лавовима како ће песници ово одсањати шта ће словослагачи шта критичари писати шта ће учитељица рећи а шта унуци дедовима како ће се девојке чедне у овоме снаћи на путу за Сврљиг у предвечерје једно снег пада пишем ову песму која од мене упорно бежи измиче књизи.

Útban Svrljig1 felé   Szent Illés napján minden évben kirakodóvásár körhinták játékok és szórakozás a napirend nélküli cirkusz meg folyamatos a bölcsek figyelmeztetései ellenére végig az utcán tarka sátrak a bohócok kiszárították a folyót békák brekegnek szemfényvesztők művészek tanácstalanul figyelik a szerepcserék jelenetét hogyan lépni a Gazda elé mit mondani a közönségnek közben mit a majmoknak és az oroszlánoknak a költők erről mit álmodnak mit írnak majd a betűvetők meg az elemzők mit mond a tanítónő és az unoka a nagyszülőnek itt hogyan találja fel magát az érintetlen kislány útban Svrljig felé alkonyatban hóesésben írom ezt a tőlem kitartóan menekülő könyvbe nem illő verset.   1Svrljig (ejtsd: Szvrlyig) középszerbiai község   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.

Nataša Stanić Фрагменти сећања – Emléktöredékek

 

Nataša Stanić Trebinje, 14. septembar 1971. – 

Фрагменти сећања   Да ли се сећаш, Ева да смо биле девојчице кад си живела у кући на средини Гробљанске улице у дворишту нар дозрева и од сласти ће пући као фрагменти сећања који остају у скровишту срца кад више нема враћања само се у сузама грца осмехнеш се девојчици у себи и седнеш за клавир и свираш а твоји прсти воле Моцарта то је укорењено у теби не можеш да бираш јер љубав се деси попут рата и једнако жртве тражи истински и без трунке лажи

Emléktöredékek   Emlékszel-e, Éva, kislányok voltunk mikor a Temető utca közepén lévő házban éltél az udvarban gránátalma érett majd szétfakadt oly édes volt mint a szív rejtekében maradt emléktöredékek ha már nincs visszaút könnyben fuldokol a lényedben maradt kislányra mosolyogsz zongorához ülsz és játszol ujjaid Mozartot szeretik beléd rögződött nem választhatsz mert a szerelem mint a háború kitör és szintén áldozatot követel valósat hazugság nélkülit   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor