V. P. Кисеоник у чврстом стању – Éleny szilárd állapotban

 

V. P. Pančevo 3. februar 1953. –

Кисеоник у чврстом стању   А мало даље гробови   И кириџије на колима промичу крај слепих прозора, дозивајући се и псујући товарне коње... Као у некој старој песми...   Ти камени прозори слепи као боквица или ноћурак – што остају у слици нестајања   што још мало допире из закутка свести... Па се угаси као та свест без да ће се икад више укресати да обасја скоро па вечни предео...   Кашаљ ноћника и очајников леш под земљом као у речнику који ће заувек остати склопљен   У чистом кисеонику...

Éleny szilárd állapotban   Amott meg a sírok   És kőablakok előtt szekereken vonulnak az igavonó lovakat biztató, szidalmazó kocsisok … Mint valami régi dalban…   Vakok ezek a kőablakok akár az útifű vagy a sárga ligetszépe – melyek szertefoszló képekben maradnak   talán a tudat valamelyik sarkából még feltűnnek… Majd kihunynak mint a tudat a nélkül hogy valaha is felvillanna hogy az örökös tájat megvilágítsa…   A virrasztó köhögése és a kétségbeesett teteme a föld alatt úgy marad mint a mindörökre összecsukott szótár   A tiszta élenyben…   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Васа Павковић: На одморишту, Народна библиотека „Стеван Првовенчани“ Краљево, 2019. стр. 60.

V. P. Бршљани – A borostyán

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Бршљани
 
Задихан увек на тој благој узбрдици
и даље не користећи штап –
приближавам се пустој згради Ликовне колоније
и онда избијем на избрег, поред сломљене рампе.
 
Неко је испразнио гвоздени контејнер.
Хвала му!
Неко је поткресао шимшире.
Хвала му!...
 
А поглед клизи преко ниско покошене траве
ка храстовима који се већ пола века
узносе свакодневно.
На известан начин јачи сами од себе.
 
Сећам се: прво је то био млади бршљан
бледозеленог лисја,
поникао из ничега,
који се пузнуо уза стабло храста,
 
После сам видео канджице другог, па их
неколико година нисам запажао,
као да су се сакрили од мене или шумара
(ако тај уопште овуда пролази!).
 
А онда сам једног пролећа, пре три године ваљда,
схватио да су се снажно испели – они – бршљани!
Уз десетак храстова, отприлике уз трећину стабала,
и сунули нагоре, ка зениту, у убилачкој намери.
 
Било је нечег грубо изазивачког
у њиховом удруженом гесту!
Јер ако бих боље загледао, приметио бих да је све то
иста банда, поникла из исте невидљиве Семенке.
 
Кaжем жени: купићу маказе за орезивање воћки
и све их срубити кад идући пут одем у Пешчару!
А она не одговара, као да не разуме
зашто се жестим при крају ове строфе.
 
Izvor: Васа Павковић: На одморишту, Народна библиотека „Стеван Првовенчани“ Краљево, 2019. стр. 31-32.
 
 
A borostyán
 
Ez a kaptató mindig próbára tesz
de botot továbbra sem használok –
a Művésztelep elhagyatott épülete felé közeledek,
és eljutok a platóra, az eltört sorompónál.
 
Valaki kiürítette a vas konténert.
Köszönet érte!
Valaki megnyírta a puszpángot.
Köszönet érte!...
 
Tekintetem meg a lenyírt füvet
és a fél évszázada naponta
új életerőt sugárzó tölgyeket csodálja.
Valamilyen módon önmagukat éltetik.
 
Emlékszem:  az először egyszerű
halványzöld levelű
semmiből nőtt borostyán
hamarosan a tölgy törzsére kúszott,
 
Később nem egy fiatal hajtást is láttam,
néhány évig észre sem vettem őket,
mintha elbújtak volna előlem vagy az erdész elől
(ha ő egyáltalán jár erre!)
 
Majd egy tavasszal, talán három éve vettem észre,
már erős köteléket készítettek – azok – a borostyánok!
Mintegy tíz, körülbelül egyharmad tölgy törzsét
körülfonva gyilkosokként kúsztak a csúcs felé.
 
Közös jelenlétükben volt
valami eleve gorombán kihívó!
Mert jobban szemügyre véve láthattam, hogy ez
a társulás egyetlen láthatatlan Magból ered.
 
Feleségemnek mondom: metszőollót veszek és
legközelebb, ha Peščarára jövök, mindet visszavágom.
Nem válaszol, mintha nem értené,
e szakasz végén miért háborgok.
 
Fordította: Fehér Illés

V. P. Неког давног августа – Egykor augusztusban

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Неког давног августа   Дуго је било поподне, као модре сенке јасенова, по којима сам газио, пењући се хитро, убрзо на гомилу поломљених црепова и цигли, на престо шута...   На врху шута стајала је ласица, невестица, и меркала ме опасно веселим очицама...   Но кад је кренула ка дечаку, Ка мени, шта ме је, о шта ме је, Боже, Потакло на брз бег без освртања?   Не знам, али хвала ти, Ти који у сваком случају не постојиш, ако већ ниси   сам животни инстинкт у мени, стар можда и свих двесто милиона година...

Egykor augusztusban   Hosszú volt a délután, akár a kékes hosszú kőrisárny, azon gázoltam, amikor fürgén a törött cserép és tégla rakásra, a hulladék trónra másztam…   A hulladék tetején menyét állt, veszélyesen vidám szemekkel méregetett…   Ám amikor a fiú felé indult, Felém, mi történt, Istenem, mi volt az, Ami gyors menekülésre késztetett?   Nem tudom, de neked köszönöm, Neked, aki tulajdonképpen nem létezel, hacsak nem vagy   bennem maga az életösztön, az, ami talán már kétszáz millió éve eredendően létezik…   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Vasa Pavković: На одморишту, Народна библиотека „Стеван Првовенчани“ Краљево, 2019. стр. 27.

V. P.: Фебруар у шуми – Február az erdőben

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Фебруар у шуми   Зима је сасвим другачија, и сунце ме пече у теме, на шумском пристранку, овог фебруара.   Огласио се мобилни телефон из неког другог света, али нисам се одазвао, већ сам чучнуо посматрајући бокоре qубичица.   Књиге кажу да ту доле, при дну стабаоца, зимују гусенице плавих лептира.   Вероватно је то неко некад проверио... Лине, Фабре или трећи систематичан човек.   Углавном, треба им веровати, они су имали више времена од нас, баш стога што ми данас много брже живимо.

Február az erdőben   Ez egészen más tél, az erdei tisztáson, ezen a februári napon a nap is fejem búbját süti.   Megszólalt a hordozható telefon, egy másik világból, de nem válaszoltam, leguggolva az ibolyabokrokat néztem.   A könyvek szerint itt, lenn, a gyökérzetnél telelnek a kék lepkék hernyói.   Ezt már valaki biztosan ellenőrizte… Linné, Fabre vagy valaki más természettudós.   Rendszerint hinni kell nekik, nekik több idejük volt, éppen ezért mi, manapság, sokkal gyorsabban élünk.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Vasa Pavković: На одморишту, Народна библиотека „Стеван Првовенчани“ Краљево, 2019. стр. 12.

V. P. Želјa – Kívánság

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Želјa   Trebalo bi ostaviti grad i ponovo otići u prirodu, šipčiti nasipima kraj reke celo bogovetno prepodne.   I celo popodne, do samog sumraka.   Gledati kako se oblaci sivo pomeraju, kako vetar sagiba gole zimske krošnje. Gledati kako se presijava crnica i onda mrviti komadić zemlje hladnim prstima.   Potom ići dalje, do stabla na kojem si video gatalinku, pre pola godine... Do stabla na kojem su rasle bukovače, i dalje, spustiti se do puste rečne obale, pa sedeći na panju, prebirati tok... dana.   Kao zrna pirinča, privlačeći ih rukom sebi i odbacivati od sebe, u samo naoko mudrom pokretu...

Kívánság   El kellene hagyni a várost és ismét a természetbe menni, a folyó mellett a töltésen bandukolni egész istenadta délelőtt   És egész délután, sötétedésig.   Figyelni a szürke felhők mozgását, a szélben a csupasz téli ágak hajladozását. Figyelni, hogyan csillog a termőföld, majd dermedt ujjakkal egy rögöt szétmorzsolni.   Azután tovább menni, addig a fáig, amelyen fél évvel ezelőtt zöld levelibékát láttál… A fáig, amelyen laskagombák nőttek, és tovább, egészen a folyópartig, ott egy tönkön ülve a múló percek között… szemezgetni.   Rizsmagokként, ujjal magunkhoz húzni, utána eldobni, látszólag bölcsen, határozott mozdulattal…   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Васа Павковић: На одморишту, Народна библиотека „Стеван Првовенчани“ Краљево, 2019. стр. 14.

V. P. Давно, над мравињаком – Egykor, hangyaboly mellett

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Давно, над мравињаком   Стајао сам изнад малог мравињака, замишљен. Било је то давно. Црни мрави су журкали у рупицу, Извиривали. Кружили око ње...   (Стајао сам у богатој башти с лејама грашка и лука које су се плавиле као у сну... Плодови парадајза били су жута и зелена срца.)   Очему сам размишљао?   Стајао сам доста дуго, посматрао тај нејасни живи свет – али о чему сам мислио Бог зна.   Можда сам мислио како о тим мравима, као ни о животу, никада ништа нећу сазнати, пре него што из живота нестанем?   Али ако је то било пре него што сам уопште почео да уочавам то и слична питања – о чему ли сам могао да мислим – гледајући журајивост црних мрава?   Као да ме та нејасност убеђује како је све нејасно и како је она једина утеха у часу кад таква питања постају свакодневно присутна, са мравима или без њих, у подтексту песме.

Egykor, hangyaboly mellett   Kisebb hangyaboly mellett álltam, töprengve. Egykor. Fekete hangyák tüsténkedtek a lukban, Kukucskáltak, Körülötte szaladgáltak…   (Gazdag kertben álltam, az álomszerűen kékes borsó és hagyma ágyások között… A paradicsom-termések sárga és zöld szívek voltak.)   Mi járt a fejemben?   Sokáig álltam, néztem azt a titokzatos élő világot – de hogy mi járt a fejemben, Isten tudja.   Talán arra gondoltam, azokról a hangyákról, mint ahogy az életről sem, mielőtt véglegesen eltűnnék, soha semmit sem fogok megtudni?   Ám ha ez akkor volt, mielőtt egyáltalán ezt és a hasonló kérdéseket észreveszem – tulajdonképpen miről is gondolkodhattam – a fekete hangyák nyüzsgését nézve?   Mintha az a titokzatosság győzetne, minden titokzatos, és amikor a hasonló kérdések, hangyákkal vagy nélkülük, a költemények széljegyzeteiben minden nap jelen vannak, ő az egyetlen vigasz.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Васа Павковић: На одморишту, Народна библиотека „Стеван Првовенчани” Краљево, 2019. стр. 23-24.

V. P. Снегови детињства – A hó gyerekkoromban

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Снегови детињства   Ако кажем да су снегови мог детињства били већи и дубљи, ништа нисам рекао, у ствари.   Јер сада обично и нема снега и немам са чим да поредим детињство.   Сећам се само како би се од леда скореле рукавице, а дах жарио крагну капута, док сам се свеједнако успињао уз брег, па спуштао доле па успињао, па спуштао, са другарима, у недоглед, пртећи дрвене санке.   Као да сам већ слутио да се то неће имати са чим да пореди једног дана – који је, ево, дошао.

A hó gyerekkoromban   Mikor azt állítom, gyerekkoromban több hó volt és mélyebb, tulajdonképpen semmit sem mondtam.   Mert napjainkban rendszerint nincs hó és nincs amivel gyerekkoromat összehasonlíthatom.   Csak arra emlékszem, ahogy a kesztyűk a jég miatt kérgesedtek, a lélegzet meg a kabát gallérját égette, míg semmivel sem törődve a dombra másztam, majd ereszkedtem, másztam, ereszkedtem, a barátokkal, vég nélkül, faszánkót húzva.   Mintha már akkor sejtettem volna, egy nap, – amelyik, íme eljött – nem lesz mivel összehasonlítani,.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Izvor: Васа Павковић: На одморишту, Народна библиотека „Стеван Првовенчани“ Краљево, 2019. стр. 13.

Vasa Pavković На одморишту – Pihenő

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

На одморишту   1.   Дуго већ планирао сам да у ведро јутро, удаљен од најтишег шума града, искорачим у дивљи предео. И ћутим на неком мосту изнад кривине калдрмисаног сеоског путића.   И ево, ту сам.   Готово да сам престао да дишем, да верујем како се све то остварило.   2.   Овде је лишће тамносиво као и лептири што пршкају изнад млечних цвасти.   Чује се пух у грању.   Смирио сам све што је могло да се примири – до срца.   Не осећам језу; ветар је лак и доноси мирис с реке. – Та река се зове Дунав – скоро сам приморао себе да помислим... – Дунав... – понављам с неверицом у сваки глас. – Дунав...   3.   Рубови стаза укрштају се, а травнати чуперци маркирају траг колотечине.   Читав тај рукопис ваздашње је присутан и читак – па ипак нико га не узима у обзир – сем пијани поглед некога ко је усамљен? докон? зачаран или разочаран?   Каква је разлика? Не знам... Можда је и нема.   Рубови стаза савијају улево; на хумки видим три бела печуркаста жига.   4.   Ујутро, кроз светли зрак, успео сам се спиралним степеништем на високу кулу цитаделе.   Далеко, иза Дунава и поплављених шума, простирала се равница.   Добро је да кад је рат у неком граду имаш љубавницу, сетих се баш тад јединог аманета мог пре четврт века преминулог оца.   Поглед назире предео, ту зелену појавност, као и креју која се винула у небосклон – али зар није сасвим илузорно тражити смисао – у речима или сликама?   5.   Време нас служи, сунчано је. Разговори које водимо: трачеви о класицима или пивској метражи, забавни су, јер не нуде опсену нечег важнијег, далекосежнијег од голе, шармантне приче.   Време нас данас служи. А сутра? Или прекосутра? Или за шест месеци? И доцније...   И то је нека прича... О нечему што ипак није било шта. Бар тако то изгледа овог момента.   6.   О речи! О речи су мале, ситне недовољне да обухвате свет, део света, делић тог дела, делић делића, било коју реч.

Pihenő   1.   Hosszú ideje tervezem, hogy egy napsütötte verőfényes reggel, távol minden városi zajtól vad vidékbe lépjek. Köves falusi út, a kanyar felett, egy hídon hallgatok.   Íme, itt vagyok.   Szinte nem is lélegzek, hogy elhiggyem, vágyam teljesült.   2.   A levelek itt sötétszürkék, akár a méhpempővel tele virágok felett repkedő lepkék.   Az ágak között pele motoszkál.   Megnyugtattam, mindent, amit egyáltalán nyugtatni lehet – a szívig.   Nem borzongok; a szellő folyóillatot hoz. – Az a folyó a Duna – szinte kényszeríteni kellett magam a gondolatra… – Duna… – ismétlem a hangokban hitetlenkedve. – Duna…     3.   Útszélek kereszteződnek, fűcsomók keréknyomokat jeleznek.   Ez az egész kézírás állandóan jelen van és olvasható – mégsem veszik figyelembe – kivéve egy-egy magányos? naplopó? elvarázsolt vagy csalódott? részeg tekintetét.   Mi a különbség? Nem tudom… Talán nincs is.   Az útszélek balra kanyarodnak; a dombon három fehér gombaszerű pecsétet látok.   4.   Reggel, a kristálytiszta levegőben, a citadella magas tornyába a csigalépcsőn mentem fel.   A síkság a messzeségben, a Duna és az elárasztott erdők mögött terült el.   Jó, ha háború dúl, valahol a városban szeretőd van, jutott eszembe éppen akkor a negyed évszázad előtt elhuny apám egyetlen intelme.   A tekintet véli a tájat, ezt a zöld jelenséget, akár a magasban elvesző szajkót is – végeredményben nem csalóka-e a szavakban vagy a képekben – értelmet keresni?   5.   Az idő nekünk kedvez, süt a nap. Beszélgetünk: traccsolunk a klasszikusokról vagy a sör ízéről, szórakozunk, hisz az egyszerű, vonzó mesén kívül holmi fontos, nagy horderejű illúziót keltő gondolatokat nem nyújtunk.   Az idő ma nekünk kedvez. És holnap? Vagy holnapután? Vagy hat hónap múlva? Vagy később…   Ez is csak egy mese… Valamiről, ami mégsem akármi. Legalábbis ebben a pillanatban úgy tűnik.   6.   Ó szavak! Ó, a szavak kicsik, jelentéktelenek, képtelenek kifejezni a világot, a világ egy részét, a rész részét, a részecske részecskéjét, bármelyik kifejezést.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: 

Vasa Pavković Гледајући шумског пужа – Erdei csigát nézve

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Гледајући шумског пужа   Па и пуж је брз, ако се пореди с вечношћу –   Ту у фебруарској топлој ђуми, пузио је према врху бреста или према мени невидљивој тачки.   И све је било јасно: што се брзине вечности или смрти или пужа тиче.   Тог момента. А онда је опет постало мутно.

Erdei csigát nézve   És a csiga is gyors, az örökléthez viszonyítva –   Itt, a februári meleg erdőben a szil csúcsa felé mászott, vagy a számomra láthatatlan pont felé.   És minden egyértelmű volt: ami a gyorsaságot, az öröklétet, a halált vagy a csigát illeti.   Abban a pillanatban. Majd ismét minden összezavarodott.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Vasa Pavković: На одморишту, Народна библиотека „Стеван Првовенчани“ Краљево, 2019. стр. 11.

Vasa Pavković Међу сенкама – Árnyak között

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Међу сенкама   Шака што личи на пса... Њена сенка која Личи на ноја...   Једно у друго: као што Ритуал понекад Из симболичког Пређе у реални облик...   Суша. Мећава. Шта још? Ритам. Тишина.   Удар таласа о бок Насуканог пловила...   Мој живот – као Сенка подигнуте руке – Што лаје на звезде И пусте просторе Између њих.

Árnyak között   A kutyára hasonlító mancs… A struccra hasonlító Árnya…   Egyik a másikban: ahogy Olykor a rítus Jelképes alakból Valóságba vált…   Szárazság. Hófúvás. Mi még? Ritmus. Csend.   A megrekedt vízi jármű oldalát Verő hullámok…   Életem – mint A felemelt kar árnya – A csillagokra És a köztük lévő Üres térre ugat.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Vasa Pavković: На одморишту, Народна библиотека „Стеван Првовенчани“ Краљево, 2019. стр. 62.

Vasa Pavković Морске звезде – Tengeri csillagok

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Морске звезде   Гледајући суве морске звезде... Петокраке...   Добро се сећам, увек је постојала та нелагодност – нисам имао више од седам година, а осећао сам је интензивно, као и данас.   Гледајући суве морске звезде...   На неки начин живље тим јер мртве су и суве, избледело црвене, као у светогр|у –   морале су да буду убијене, ту на тихоме морском жалу, да би негде тамо, на континенту, подупрте пепељаром, живеле ко зна колико деценија, док се не распрсну у прах или их изједу, изнутра, неки специјални црви.   Па ипак, мислим на њих, као кривац што нису распарчане и бачене назад, у море, да се множе ...   Гледајући суве звезде...   Као да ми мртве машу, треперећи трепљама, опраштајући се од горке, слане воде и свих оних преломљених сунчевих зракова, за које им се чинило да су вечни ...

Tengeri csillagok   Száraz tengeri csillagokat nézve… Ötágúakat…   Jól emlékszem, az a szorongás mindig létezett – hét évesnél nem voltam több, de ugyanúgy éreztem, mint ma.   Száraz tengeri csillagokat nézve…   Valahogyan még élénkebben, mert élettelenek, szárazak, kifakult pirosak, mint az istenkáromlásban –   meg kellett őket ölni, itt a csendes tengerparton, hogy ott valahol, a kontinensen, hamutartóra támaszkodva, ki tudja hány évtizedet élnek míg porrá nem válnak vagy belül, holmi különleges férgek szét nem rágják.   Mégis, bűnösként gondolok rájuk, miért nem szabdalták őket szét és dobták vissza a tengerbe, hogy szaporodjanak…   Száraz csillagokat nézve…   Mintha holtukban integetnének, csápokkal remegve búcsúznak a keserű, sós víztől és azoktól a megtört napsugaraktól, melyek számukra örökösnek tűntek…   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Vasa Pavković: На одморишту, Народна библиотека „Стеван Првовенчани“ Краљево, 2019. стр. 17.

Vasa Pavković Sećanje na nepoznato dvorište – Ismeretlen udvarra emlékezve

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Sećanje na nepoznato dvorište Vredi ući u nepoznato dvorište, Rano izjutra, dok je još pusto, A na kaldrmi spava ničije pseto. I gledati vlati trave, crne odžake, Laste na žici za veš: jedan otvoreni Prozor: iza njega je nevidljivi život. I gledati kako se iza zelene zavese Šimšira pojavljuje mačka I kreće ti ususret, kao da si joj gazda ili mačak. I koračajući ka pekari, pomisliti Na komade slanine koji se čvare u tavi, U sopstvenoj masti: dobar doručak za tebe I za tu mačku, ostavljenu u onom dvorištu Onog jutra, one godine...

Ismeretlen udvarra emlékezve Érdemes ismeretlen udvarba bemenni, Korán reggel, mikor még sivár, A kövesúton meg a senki kutyája. És figyelni a fűszálakat, fekete kéményeket, A szárítókötélen a fecskéket: egy nyitott Ablakot: mögötte láthatatlan élet. És figyelni, ahogy a puszpáng Zöld függönye mögül megjelenik a macska És feléd indul, mintha Gazdája vagy kandúrja lennél. És a pékség felé lépegetve a serpenyőben A saját zsírjukban sülő szalonnadarabokra gondolni: számodra és a macskának pompás az abban az udvarban, azon a reggelen, abban az évben otthagyott reggeli... Fordította: Fehér Illés

Izvor: