Ranko Pavlović Prepoznavanje – Felismerés

Ranko Pavlović Gornja Šnjegotina kod Teslića 19. 01. 1943 –

Prepoznavanje Tamo gdje završava sazvježđe tvog pogleda, treperi jedna tačka. Ono si ti, govoriš sebi, kada si bio sjemena ćelija; prepoznajem te u sebi. Ni slutio nisi da ćeš tako daleko od sebe otići, da bi ostao u sebi.

Felismerés Ott, ahol tekinteted csillagképe megáll, egy pont remeg. Az te vagy, mondod magadnak, amikor még sejt-csíra voltál; felismerlek önmagamban. Nem is sejtetted, önmagadtól ily messzire jutsz, hogy önmagadban maradhass. Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Danijela Trajković Смрт у три чина – Halál három felvonásban

Danijela Trajković Vranje 30. јanuar 1980. –

Смрт у три чина I чин Моја љубав из детињства гине у рату. II чин Мој двогодишњи син највероватније има аутизам. III чин Ти  престао си да ме волиш.

Halál három felvonásban I. Felvonás Gyerekkori szerelmem a háborúban veszett el. II. Felvonás Kétéves fiam valószínű autista. III. Felvonás Te többé nem szeretsz. Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Nenad Trajković Дан и ноћ – Nappal és éjszaka

Nenad Trajković Pirot 1. jun 1982. –

Дан и ноћ тај човек који је са посебном пажњом палио своју цигарету нигде не журећи док су га други нашироко заобилазили стајао је одмах поред мене рекавши ми сви умиремо свакодневно нема ту превелике мудрости помислио сам онда је исто тако лагано испуштајући колутове дима причао како је баш данас случајном непажњом пао са седмог спрата зграде са места на које су радници заборавили да ставе сигурносну ограду и умро истог часа када је осетио да се асфалт отворио сам од себе као и у ранијим смртима и ова му је тешко пала због његових остарелих родитеља али у овом новом и другом животу њихова ће лица бити озарена када им касније оде у посету нисам му ништа рекао више од онога да ми је жао његових родитеља а он је ритуално вадио старински сат и бацао поглед на њега и са пажњом га враћао у мали џепић од сакоа након неког времена подигавши са пода лепу кожну ташну климнувши ми ставио је до знања да је време да га ожале прошло и само је кренуо онда су сви они који су га обилазили деловали чудније од њега самог тај страх који се ширио атмосфером од додира са њим носио је магијску поруку да цивилизација може далеко одмаћи а човек још увек не познаје себе једном сам ову причу испричао свом пријатељу доктору и питао га због чега тај човек живи у илузији пријатељ је само одмахнуо руком и прошаптао а ко може доказати да није испричао истину

Nappal és éjszaka az az ember aki cigarettáját különleges figyelemmel sehová sem sietve gyújtotta meg míg a többiek széles körben elkerülték közvetlen közelemben állt mondta mindannyian minden nap meghalunk nincs ebben különös bölcsesség gondoltam de akkor ugyanolyan lassan füstkarikákat eregetve mesélte véletlen figyelmetlenség miatt a hetedik emeletről éppen ma esett le onnan ahová a munkások a biztonsági korlátot elfelejtették feltenni és abban a pillanatban meghalt mikor érezte ugyanúgy mint az előző halálokkor egyszerűen megnyílt az aszfalt idős szülei miatt ezt nehezen viselte el de ebben az új és másik életben mikor később meglátogatja őket arcuk majd ragyog annál hogy sajnálom szüleit nem mondtam többet ő meg a régies órát szertartásosan elővette rápillantott majd óvatosan zakója felső zsebébe tette csakhamar felemelte szép bőrtáskáját bólintva adta tudomásomra itt az idő hogy a múlt elsirassa és elindult akkor mindazok akik elkerülték tőle még különösebbnek tűntek   az a félelem ami a vele való érintéssel a légtérben terjedt varázslatos üzenetet hordott a civilizáció messze juthat de az ember önmagát még mindig nem ismeri egyszer ezt a mesét orvos-barátomnak meséltem el megkérdeztem az az ember miért él tüneményben barátom csak legyintett és suttogva mondta ki tudja bebizonyítani hogy nem igazat mesélt Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ненад Трајковић: Ветар са језика Исток Књажевац 2016. стр 15-16.

Predrag Bjelošević У сусрет тишини – Találkozás a csenddel

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. - )

У сусрет тишини Кад уђеш у ноћ без сјенке гдје свијет на тренутак је стао као камена громада надвијена изнад текућег амбиса Или кад се ствари згусну у твом оку па постану свеколика препрека виду да путем својим не можеш даље по снове звјездане ићи Ти стани лицем изнад живог огледала воде послушај жубор ријеке у себи све док не гране свјетла нутарњег зденац А тад засвијетли као час раснутка што кроз водени талас на сув пут указује до облутка у ком се чува искуство исписано језиком Тврдога неба ризницом васељене Потом настави даље кроз дōље до шуме тмасте нутарње видјело слиједећ' уз пој свитаца од укроћених ријечи тишини свода што с крајева пружа ти руке у загрљај

Találkozás a csenddel Mikor az árny nélküli éjbe lépsz ahol az egy pillanatra megállt világ kőtömbként feszül a cseppfolyós mélység felett Vagy mikor szemedben a sűrűsödő tárgyak a lát-teret úgy takarják el hogy a csillagképes álmokig utadat immár folytatni képtelen vagy Arccal a víz élő tükre fölé állj mindaddig hallgasd a vízcsobogást míg el nem ágazik benned a fényforrás Akkor pedig a vízhullámon keresztül a száraz útra mutató ébredés-pillanatként villanj az űr kincstára a Kemény égbolt nyelvén írt bölcsességet őrző kavicsig Azután menj tovább követve a belső észlelést völgyön át az erdő-sötétig jánosbogárkák dalával kísérve a megszelídített szavak csend-boltozatáig ölelésre tárt karokkal nyúl feléd Fordította: Fehér Illés

Izvor: Предраг Бјелошевић: Кардиограм бјекства Трећи трг, Арт сцена Beograd 2013
.

Anđelko Zablaćanski Ноћ с песником – Éj a költővel

Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

Ноћ с песником Сећање сврати с јатом птица селица пред полазак. Мисао клоне уплашена као срна у ноћи лова. Ни сна, ни јаве у видокругу орла црно јагње. Зора се стиди над пољем гракћу вране у мојој глави. А пој славуја заборављен на папиру свитање брише.

Éj a költővel Az induló vándormadár-csapattal érkeztek az emlékek. Akár az őz az éji vadászat idején retten a csüggedt képzet. Álom se való se fekete bárány a sas lát-terében. Szégyenkezik a hajnal képzetemben a mezők felett varjak kárognak. A papíron felejtett pacsirtahang meg pirkadatot töröl. Fordította: Fehér Illés

Izvor: Анђелко Заблаћански: Птица на прозору Српска књига Рума, 2007.

Zoran Bognar Lover or lowyer – Lover or lowyer

Zoran Bognar Vukovar 30. januar 1965. –

Lover or lowyer (ili… šta zaista želiš) Između definicija: Brak je samo stanje uma, fingirana ljubav! i Izvinjenje je znak slabosti! mogao bi stati čitav tvoj mikrokosmos, mogao bi prepoznati dvoumljenja koja se nameću oslobađajući se zamora, klonulosti i gađenja iscrpljenog bića. Veština je ne dozvoliti da dvosmislenost ponovo stekne moć tamnice, da porodi zavisnost, napuštanje volje, pa i tela. Onaj koji želi da se oseća izdvojenim najpre od sebe mora zahtevati hrabrost. Ali šta činiti od lešine ideja koje su gospodarile ponašanjem ljudi dok su oni verovali da je njihovo postojanje korisno za sveopšte spasenje? Šta činiti od reči onih što žele da svoj život potčine zlokobnom fetišu? Odsustvo krajnje svrhe date životu postalo je više nego pogubno. Svi govore o pravilima, ali zaboravi na pravila, ostavi ih žestokim momcima. Ovo su opake ulice, ovo je okrutan grad. Ovde važi jedno jedino pravilo: ubij roditelje, izneveri prijatelje i provedi se! Ženu ti siluju, ubiju je i ostave, pored ispijenih flaša, na đubrištu. Stoga, jedini interesi koji su važni jesu tvoji interesi, jedine potrebe koje postoje jesu tvoje potrebe, jedino pitanje koje bi trebalo da postaviš jeste: Šta zaista želiš? Samo priznanje vinovnika donosi promenu. Postoji granica do koje se nešto može skrivati, ali kao što svaki harem ima svog eunuha tako i svaki košmarni san ima nekontrolisani glas. Beograd-Villa Waldberta, Feldafing, 2002.

Lover or lowyer (vagy… valójában mit akarsz) A két meghatározás közé: A házasság csak agyállapot, tettetett szerelem! és A bocsánatkérés a gyengeség jele! egész mikrokozmoszod elférhetne, felismerhetnéd a kétségeket, melyek a fáradtság, csüggedés és undor burjánzásával a kimerült egyénben vetődnek fel. Rátermett légy, hogy a kétértelműség ismét börtönhatalmat nyerjen, hogy függőséget, akaratgyengeséget szüljön, ne engedd meg. Aki külön életet akar élni, a bátorságot először önmagától követelje meg. De mit tenni az emberek viselkedése felett uralkodó álnok eszmékkel, hisz hitték, létük, az általános megváltás szempontjából, hasznos? Mit tenni azok igéivel, akik életüket vészjós bálványok alá rendelik? Az élet értelmére feltett eskü hiánya immár végzetes. Törvényekről beszélnek, de felejtsd el a törvényeket, hagyd a kemény legényeknek. Ezek alantas utcák, ez kegyetlen város. Itt egyetlen törvény érvényesül: szüleidet öld meg, barátaidat verd át és ünnepelj! Feleségedet megerőszakolják, megölik és az üres üvegek mellett, a szemétdombon hagyják. Ezért, az egyetlen valós érdek a te érdeked, az egyetlen létező igény a saját igény, az egyetlen kérdés, amit fel kellene tenned: Valójában mit akarsz? Változást csak a tettes vallomása hoz. Létezik egy határ ameddig valamit titkolhatsz, de ahogy eunuchja minden háremnek van, így minden rémálomnak ellenőrizetlen hangja is van. Belgrád-Villa Waldberta, Feldafing, 2002 Fordította: Fehér Illés

Izvor: Zoran Bognar: Albedo, Aura, Alhemija Draganić, Beograd 2013. str. 23-24.

Danijela Trajković Она и он – A lány és a fiú

Danijela Trajković Vranje 30. јanuar 1980. –

Она и он Још је довољно млада а опет можда је заволела хлад и његову тиху нарав мада плава корита што леже на обалама бледог песка дају наду Још је довољно млад па ипак можда су му кише испрале и последње трагове које су му преци поверили на чување мада исписање хартије што сијају испод површина прозирних вода дају наду Осећам да скрива лето испод изношеног капута Чини ми се да му вири сунце испод откопчане кошуље Могао бих се сав сместити у једном њеном даху Могла бих се заклети да његов извор моје вечности само што не накваси обоје Скоро да сам сигуран да би њен кањон само мој зрак осветлио Готово да чујем јецај његове кости коју крв љуби док исписује моје име Кад би сада устала и затражила да поцепамо карте... Кад би сада устао да окупамо свет да чист донесе новорођени... Кад би сада... она... Кад би сада... он...

A lány és a fiú A lány még egészen fiatal mégis talán megszerette a hűst és csendes természetét reményt sugároz a halvány homokparton fekvő kék meder A fiú még egészen fiatal mégis talán az esők kimosták belőle az ősök által megőrzésre rábízott utolsó nyomokat is de reményt sugároznak az áttetsző víz felszíne alatt csillogó teleírt papirosok Érzem nyarat rejt a nyűtt kabát alatt Kigombolt inge alól mintha a nap leskelődne Én a fiú akár egyetlen leheletébe képes lennék otthonra lelni Én a lány meg is esküdhetnék forrásából eredő örökkévalóságom talán mindkettőnket megérint Én a fiú szinte biztos vagyok abban völgyszorosát megvilágítani csak én tudnám Én a lány szinte hallom vért csókoló csontozatának zokogását míg nevemet rója Én a lány ha most felkelnék és követelném tépjük szét a kártyát… Én a fiú ha most felkelnék hogy a világot megmossam hogy újszülöttet tisztán hozzon… Ha most… a lány… Ha most… a fiú… Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor