Risto Vasilevski (О)да мору – Óda a tengerhez

 

Risto Vasilevski Nakolets, 31. januar 1943. – 

(О)да мору                           Весни Ацевској   Море надолази.   Ломи црна огледала, крхке обале претвара у дно.   Узбуркана утроба помера све са свог места, избацује на површину.   Буди се један посве други свет: давни утопљеници не могу да упале светиљке на потопљеним бродовима; плутају душе умрлих који су се свесно предали фатуму чим су осетили плиткоћу времена у коме су живели; тела растопљена сољу нагризају очи...   Гласови галебова парају простор и поново урањају у море да утоле глад потомака.   Море се повлачи.   Са собом одвлачи све што је избацило, све што смо томе придодали, чак и несвесни тога.   Све односи на другу страну, да би сутрадан, опет, вратило назад, док се једном не прекине ланац који га везује с временом.   (О)да мору које све стрпљиво подноси мада својом меморијом може бити учитељ и судија у исто време; његовој једноличности коју свако види као лепоту и сваког привлачи као слика којом се може наставити живот.

Óda a tengerhez                           Vesna Acevskához   Árad a tenger.   Töri a fekete tükröket, a gyenge partokat a mélybe taszítja.   A felkorbácsolt mélység helyéről mindent elmozdít, felszínre dob.   Más világ ébred: az elsüllyesztett hajókban a valamikor megfulladtak a lámpákat nem tudják meggyújtani; a vízfelszínen halott lelkek lebegnek, azoké, akik, megérezve az idő sekélyességét, melyben éltek,  a végzetnek tudatosan adták át magukat; a szemeket só-mart testek marják…   A teret sirály-rikoltások hasogatják, és ismét a tengerbe merülnek, hogy az utódok éhségét csillapítsák.   Visszahúzódik a tenger.   Magával vonszol mindent, amit kidobott, mindent, amit hozzáadtunk, még ha öntudatlanul is.   Mindent a másik oldalra visz, hogy másnap ismét visszadobja, mindaddig, míg egyszer el nem szakad az a lánc, mely az idővel összeköti.   Óda a tengerhez, a türelmesen mindent eltűrőhöz, bár emlékezetével képes egyszerre tanító és ítélőbíró is lenni; a mindenki által csodált, mindenkit vonzó egyhangúságával az életet lehet folytatni.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Nenad Grujičić Mirna savest – Nyugodt lelkiismeret

 

Nenad Grujičić Pančevo 12. septembar 1954. – 

Mirna savest   Nešto se može naučiti a nešto podariti ako pišeš pjesme      i sarađuješ s ljudima      koji dobro barataju      specijalnim slučajevima ili životnim navikama onih što nemaju šanse za oproštaj slatko spavanje      i mirnu savjest.   Ko ti garantuje da si u pravu      i da ono što tvoja      glava opredmeti      ima ljudski smisao?   Nemoj se drmusati samosvjesno!   Stavi palac na čelo      i pitaj:      Oče zašto si me pravio kad nisi znao      i nisi mogao      pravilno      da me rasporediš?

Nyugodt lelkiismeret   Valamit megtanulhatsz netán ajándékozhatsz ha verset írsz     és olyan emberekkel     szövetkezel akik ismerik     a különleges eseteket vagy azok életvitelét akiknek nincs esélyük a megbocsátásra zavartalan alvásra     nyugodt lelkiismeretre.   Ki szavatolja hogy igazad van     és annak amit fejed     alakot ölt     van-e emberi értelme?   Önérzetesen ne parancsolgass!   Homlokoddal hüvelykujjadra támaszkodva     tedd fel a kérdést:     Apám miért nemzettél ha nem tudtál     képtelen voltál     nekem hajlékot     méltó helyen biztosítani?   Fordította: Fehér Illés

Izvor: http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=234.0

Obren Ristić Господ је велики поета – Nagy költő az Úr

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Господ је велики поета   И курјаци су ноћас завијали Негде на Тресибаби А ноћ само што не уједа Толико се кише слило   Као да Господ говори! Господар ватре и воде!   Век се читав спустио на нејака плећа Век вукодав век недовољства Али све што има лице има и другу страну Осим ове постоји и другачија песма   Живот или трен је ово припитомљен У густим маглама Старе планине Лелек у тескоби Савршен модел савршеног мајстора   Господ је велики поета Писано је у Књизи истине!

Nagy költő az Úr   Valahol a Tresibabán1 Éjjel a farkasok is vonyítottak Az éj meg szinte harap Annyi eső esett   Mintha az Úr szólna! A tűz és a víz Ura!   Egy évszázad nehezedett a gyenge vállra A farkasok százada az ínség százada De aminek arca van van másik oldala is E versen kívül is létezik másmilyen   Ez az élet vagy egy megszelídített pillanat A Stara planina2 hegység sűrű ködében Sirám a nincstelenségben A jelenkori mester mesteri mintadarabja   Nagy költő az Úr Áll az Igazság könyvében!   1Tresibaba (ejtsd: Treszibaba) – szerbiai hegység 2Stara planina (ejtsd: Sztāra plānínā) – hegység a Balkánon   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.

Милан Орлић: Опрости, читаоче драги – Bocsásd meg, kedves olvasó

 

Милан Орлић Панчево 15. новембар 1962. – 

  Опрости, читаоче драги

 

Oпрости, читаоче драги, поeзију више не пишем.

Због тебе и себе:

Промену сам предвидео, твоју, далеко пре ноћи

рекламождера: ноћи

у којој си, несит, самога себе – појео, халапљиво.

Верујући, чврсто, да су

СМС поруке, твоје, фејсбук профили и твитови а,

однедавно, ево још

и инстаграм нешто ново, боље: ако не и најбоље

што је свет видео:

икада видео, овако обневидео. У историји, својој

свеукупној. Али!

Свет је таштину, такву, већ виђао: забораваљо:

откривао, опет:

изнова заборављао, па откривао. Ту исту заблуду

о себи, о нама:

о мени и теби. Опрости, читаоче драги, ни романе

не читам: не пишем

од како је приповедач, у несрећи стваралачкој:

страдао а аутор,

калварију истражујући, нађен у лабораторији

властитој: отрован

испарењима теоријских истраживања, најновијих.

Ко би, уосталом,

поред толиких и таквих, чаробних, ријалитија:

од живота наших

састављених, само животнијих и романескнијих:

романе, уопште и

желео да чита? Опрости, читаоче драги, изложбе

не посећујем, вишe.

Чему, кад су у тржним центрима: излози прескупи,

дрангулијама крцати

прејефтиним, поставке галеријске, заменили трајно.

Што и није штета

превелика: одавно их, ионако, нико не разуме: нико

баш: ни посетиоци,

ни кустоси, ни аутори. Понајмање они. И све се

купити може:

закупити: поткупити: све је, до у бесцење, баш све

приступачно.

За употребу, сваку: лаку и једнократну, откупљено:

прекупљено:

препродато, укључујући, дабоме, и аутора и душу

његову. Опрости

читаоче драги, почео сам да заборављам, чак и на

дворане, концертне и

сале, позоришне: са страшћу каквом сам их, давно

некада, посећивао.

Мање-више: све су тише, хармоније сфера, поруке

хипнотичке,

неуморно, из музичког допиру етера. А на даскама

што живот значе:

цене и воле више, извођаче: радова глумачких него

ватре стваралачке.

Опрости, читаоче предраги, све те фестивализације

фестивала, бескрајних:

карневализације карневала, бесрамних: сатурналија

сатурнализације,

као што у претпразничко: баханалијско вече, Катул,

ономад рече: од свих

дана, земаљских, најбољи су. Смисла, прокоцканог

и Лепоте, унакажене.

Нечастиви: ту, тада, одвајкада: уметнике спонзорише:

широкогрудо. Тргове,

од бетона декоративног и алуминијума елоксираног,

Сфинге красе: са очима

Молоха као прозорима, разбијеним, па изваљеним.

 

Izvor: Милан Орлић: Из бродског дневника, Мали Немо Панчево, Градска Библиотека Вршац, 2021. стр. 37-39.

 

 

 

Bocsásd meg, kedves olvasó

 

Bocsásd meg, kedves olvasó, verset többé nem írok.

Miattad és miattam:

Előreláttam a változást, a tiédet, sokkal a reklámfalók

éje előtt: azon éjjel,

amikor éhesen, falánkan – saját magadat faltad fel.

Elhitted, hogy

SMS-üzeneteid, a face book, a twitter és immár

az instagram oldalak is

valami jó, még jobb: ha nem a legjobb újdonságok,

amit a világ látott:

valaha is látott, így elvakultan. Egyáltalán története

során. De!

Hiúságot, ilyent, a világ már látott: elfeledett:

ismét felfedezett:

újra elfeledett, majd felfedezett. Ugyanezt a tévhitet

önmagáról, rólunk:

rólam és rólad. Bocsásd meg, kedves olvasó, regényeket

se olvasok: nem is írok,

amióta az elbeszélő, az alkotás szerencsétlenségében:

meghalt a szerzőt meg,

a kálvária kutatása közben saját laboratóriumában

mérgezték meg,

a legújabb elvi kutatások kipárolgásaival.

Különben is,

ennyi és ilyen csodálatos életünkből összeállított

csakis élethű,

valóban regényekbe illő élő adások mellett:

regényeket

ki akar olvasni? Bocsásd meg, kedves olvasó, kiállításokat

többé nem látogatok.

Minek, hiszen az üzletközpontokban: az ócskaságokkal

teletömött

drága kirakatok, a tárlatokat állandó jelleggel helyettesítik.

Ami, nem is

olyan nagy baj: őket már régesrégen senki sem érti: éppen

senki: a látogató se,

a kusztoszok se, az alkotók se. Legkevésbé ők. És minden

megvásárolható:

kibérelhető: megvesztegethető: minden, fillérekért, éppen

minden elérhető.

Mindennapi, egyszeri használatra: felvásárolt:

megvásárolt:

továbbadott, beleértve, természetesen a szerzőt is, lelkét

is. Bocsásd meg,

kedves olvasó, sokmindent feledek, még a termeket is,

a hangversenyeket is,

a színházakat is: azzal a szenvedéllyel együtt, amivel

egykor látogattam.

Többé-kevésbé: egyre csendesebbek az igéző,

fáradhatatlan,

 mennyboltot érintő zenei üzenetek. Az életet jelentő

színpadon meg:

az alkotói hévnél többre becsülik a színészeket:

a színészi alakításokat.

Bocsásd meg, kedves olvasó, a végeláthatatlan fesztiválok

fesztivalizációját:

a pimasz karneválok karnevalizációját: az ünnepek

előtti

szaturnáliák szaturnalizációját: bacchanáliák, Catullus

mondta egykor: minden

evilági napok közül a legszebbek. Elherdált értelem,

torz szépség.

Istentelenek: most, akkor, örökös művészet-szponzorok:

egyetemesek. A tereket

dekoratív betonból vagy alumíniumból készült

Szfinkszek díszítik: Moloch

szemeivel, mint eltört, kiforgatott ablakokkal.

 

Fordította: Fehér Illés

Biljana Milovanović Živak: Речи су моје као крпе – Szavam, akár a rongy

 

Milovanović Živak Biljana Požarevac, 7. mart 1972. –

Речи су моје као крпе
 
У телефонском разговору са тобом
Не умем да саставим реченицу,
Покушавам да говорим али не успевам
 
Изнутра замуцкујем и прескачем глаголе
Као да корачам искључиво левом ногом
Изговарам само паузе, чак и не гледам.
 
Речи су моје као крпе, које се кидају и висе,
Усправно се одвајају, падају, комад по
Комад, са старе одеће која је некад била
 
Тако лепа – и љубав је моја сада таква...
 
Izvor: Биљана Миловановић Живак: Грмљавина је дуго трајала, Арка, Смедерево, 2020.
 
 
Szavam, akár a rongy
 
Veled telefonon beszélgetve
Mondatot nem tudok összeállítani,
Póbálok beszélni, nem megy
 
Bensőmben dadogok, a mássalhangzókat átugrom,
Mintha kizárólagosan bal lábban lépkednék,
Csak a szüneteket ejtem ki.
 
Szavam, akár a rongy, szakad és lóg,
Egyenesen válik el, darabonként potyog,
A régi ruháról, mely egykor oly szép
 
Volt – most az én szerelmem is ilyen…
 
Fordította: Fehér Illés

Željka Avrić Они из првих редова – Ők akik az első sorokban voltak

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. –

Они из првих редова   они из првих редова долазе свако јутро пред његово величанство шалтер отежалих покрета обореног погледа са надом да ће их систем препознати са распадом система у себи   они из првих редова сада последњи долазе на ред на вратима на која куцају стоји странке не примамо   она којом су се заклињали више их не познаје   они из првих редова живе у прошлости потребни никоме једном годишње лепо их обуку и окупе под заставом уз скромно послужење и лажна обећања   они који се никада нису продали сада продају све што другима не треба сећања ожиљке незалечене ране страх од смрти и страх од себе   тамо одакле су отишли с песмом вратили су се неми  тражећи свој живот светлу будућност   ноћи их гуше док урлају на сан њихова деца се буде плачући жене леже поред њих чекајући кад ће им коначно стегнути вратове   оне из првих редова сахрањују у тишини преко њихових сандука њишу се туђе савести на брзину побрано цвеће док сенке се разилазе као кривци   они у првим редовима поносно ходају осветљеном улицом угашених зеница на једној нози са лончићем за ситниш у којем бешћутно звечи очајање

Ők akik az első sorokban voltak   ők akik az első sorokban voltak nehézkes mozdulatokkal lehajtott fővel remélve a rendszer felismeri őket ám önmagukban nem bízva minden reggel őfelsége a tolóablak elé állnak   ők akik az első sorokban voltak most a sor végére kerültek az ajtón ahol kopogtatnak ez áll feleket nem fogadunk   az akire esküdtek többé nem ismeri őket   ők akik az első sorokban voltak a múltban élnek senkinek sem kellenek évente egyszer szépen öltöztetve szerény tálalás mellett hamis ígéretekkel a zászló köré gyűjtik őket   ők akik sosem adták el magukat most ami másnak nem kell mindent eladnak emlékeket sebeket be nem gyógyult sebesüléseket halálfélelmet és az önmaguktól való félelmet   oda ahonnan dalolva indultak önmaguk életét jobb jövőt keresve némán térnek vissza   az éj fojtogatja őket álmukban ordítoznak gyerekeik meg sírva ébrednek mellettük a nők az ágyban remegve várják torkon mikor ragadják   őket akik az első sorokban voltak csendben temetik míg az árnyak bűnösökként tűnnek koporsójuk felett idegen belső hangok sebtében szedett virágok lebegnek   ők akik az első sorokban voltak a kivilágított utcákon merev tekintettel egy lábon kezükben kétségbeeséssel tele persellyel mozognak     Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Bíró Tímea sötétedés – smrkavanje

 

Bíró Tímea Csantavér 1989. december 17.  –

sötétedés   Az uzsonnaszünetben telefonáltak, hogy anyám meghalt a só találkozott az édessel … első emeleti zokogás … hívogatom anyámat aki öt órája halt meg a koporsóban nincs térerő

smrkavanje   U pauzi za užinu su javili majka mi je umrla so se sa slatkom sreo … jecaj na prvom spratu … zivkam mamu pre pet sati je umrla u lesu signala nema   Prevod: Fehér Illés

Forrás: Bíró Tímea: A pusztítás reggelei, Fórum Újvidék 2017. 47. old.