Риђокоса са Ружиног брда Будимпешта, зима 2021.
* Јутрос опет вози Риђокоса. Будимска су јутра студена, али у аутобусу
149 је увек топло. Мешају се парфеми и речи, штуре и јутарње, кроз замагљена
стакла наочара и маске. Сваком она погледа карту, али то је поглед брз и узгредан, као да
отпухује мушицу с рамена, јер одмах јој се поглед врати на волан и цесту
уоквирену стаклом. Између мењања брзина, она намести таласасту косу. Возачка кабина пуна налепница – амблеми спортских клубова, календар и
возни ред. Кад аутобус стане, утихне у њему жамор на трен, па се чује, са
звучника, свечано казано: – Петефи радио. Буде то између
музичких чинова и аутобуских станица, а џингл одмах
наставе сонате и гудачки квартети. А она увек вози по откуцајима музике. Тако сам чуо да је зову Будимци: Vöröshajú. Пуна уста кад
кажеш, звучи бујно као риђа коса, а написана реч занимљива оку, са тачкицама
и акцентом на крају налик на кићанку на капи. Издвоји се име из теби незнаног
језика, који слушаш као песму неразумљивих стихова, разазнајући да има у њој
и мирноће и титраја и жара. * И у Будимпешти, у овој четврти што се зове Ружино брдо (усред равнице
седло од тлa) иде име пре човековог лика, као што прича претходи догађају и на
крају се све, и стварно и нестварно, стопи с њом. Овој се четврти не знају тачно међе. Померају се као морске бове у
сећању. За границе и називе, оне законске, ту су зелене табле и римски
бројеви за двадесет и три будимпештанска кварта. Али, у овоме крају где има и
велелепних предратних вила и сивих стамбених зграда са пескираним балконима,
свако ће рећи: – Ја сам са Ружиног брда. Од трга Сел Калман, који старији још зову Московски, четврт се
расцветава у брда, павиљоне и перивоје, одакле се пружа поглед на град,
посебно кад се крошње прореде па пукне видик нов и чист. Зими куполе и
кровове кућа прекрије танак слој снега, као шећерни прелив на кућицама од
кекса. * Нема у аутобусу који вози уз Ружино брдо пуно разговора. Будимци не
слове можда за људе од пуно речи, него више од сигурне, љубазне раздаљине. Својствено
је ипак природи људској да и од мало састојака плете ткиво приче, па и
Будимци везу своје шаре. Говоре брзо, силовито, зацрвене им се пегава лица а псовка уплете у
говор, мада је то кратког даха, нагло тону у сету и ћутање. Ко ослушне, чуће у
ћутању, једнако као у говору, одјек легенди о капетанским путовањима ка
Црноме мору, љубавницима зазиданим у темеље замка и благу закопаном на
уклетим дунавским адама. Легенде су као и поднебље без излаза на море,
утонуле у приче са трга и улице, у приче из оперских позоришта и боемских
бистроа. Риђокоса увек вози слушајући радио који носи име по песнику љубавне
лирике. Кад дође до последње станице, избаци из брзине, а уста јој се развуку
у широк осмех. Данас, осмехнута је, за Будим можда превише: – Ја нисам из
Будимпеште, већ са југа, од Сегеда. Видим, док устаје, да је витка и брзог покрета. * Они што уплове у град питају: какав је овдашњи свет, каква су вина?
Чули су о равници и ветру и о љубазној раздаљини. Лакше би било проговорити
језиком другог на Медитерану, где има пуно сунчаних дана а реч клизи лака и
сама. Није народ тежак или лак већ је сваки само
другачији, самосвојан као овај. Вино, онакво је какво је тло и ваздух и онај
што га прави. За град, писци знају, најбоље ћеш га описати очима оног што
одлази и што га гледа на растанку. – Најватренији смо народ Европе – каже Адам таксиста. Помиње као и
увек коњанике, јаросна плeмена са истока, љуте зачине и пламенове котлића. – Нема већих меланхолика од Мађара – каже бармен Матијаш – а свему је
крива магловита панонска равница и топле парне воде што клокоћу под земљом,
па дању мрсе мисли а ноћу помућују снове. Ми градимо куће тамо где висак не
мирује. Сада, вози Риђокоса аутобус 149, слива се велика плава гусеница низ
улицу Филер, до пијачног трга који је сав кошница и агора Ружиног брда. Ту се
меша говор, како каже бармен Матијаш, будимских домородаца и странаца, што су
на кратко или дуже дошли да уплове. * Пред пивницом коју држе Мађари из Трансилваније, Секељи – њихова су
јела посве мађарска а опет, као и сва јела на граници другачија и своја –
стало двоје Сицилијанаца, момак и девојка. Малени су и црнопути, па пластичне
жуте кесе у којима су димљени сир и мађарски кулен, изгледају још веће. На
обома много боја, вијоре се црвени шалови на ветру. Питају за ресторане и за
улице. Дошли су летом из Палерма, враћају се вечерас. Ходали су доста, обишли
много, јели и слатко и слано, превише, додајући на све паприку, која је љута
и чини да јела тражиш још. Тамо, на Сицилији, време је наранџиног плода. Једу
се лаке салате, са бадемом и пистаћима, служе их на светлозеленом листу
агаве. На табли пред секељском пивницом, мени: зечји паприкаш. Она би
пробала, њему жао зеца, па иду даље преко трга, ка метроу. Гледам то двоје
Палермитана, он је пожурује, а она застала испред старе будимске поште која личи
на дворац. На тргу оркестар, слави се нешто, свирају
Бартока, клавирски концерт, онај што га слуша Риђокоса возећи. Сад су жустре
каденце на диркама, сустижу их гудачке каскаде, флауте, обоа. Свуда су
заставице и конфете, балони и букети, али већ са првим сумраком, биће трг
рапсодија тишине. * Препознајем лица из четврти, срасла са амбијентом као што пузавица
срасте уза зид. Има међу њима бизнисмена, али и људи који живе на улици. На пешачком острву испред трга поваздан свира гитариста, Ром, на гитари
са усеком, свира као Ђанго – биће и о њему прича – спаја џез и циганске
мелодије. Недалеко од свирача, пева Мађар у ношњи, песма му је без узлета,
поравна, каква је низија, али се стапа са врцавим акордима Ђанговим. Око пијаце су гостионице где дању и ноћу пију фурминт, свеже вино
воћне ароме. Кажу да ту нема великих прича ма колико да ослушкујеш, а може
бити и да има јер цео свет је у зеници ока. Има и четврт и улица своје
устаљено кретање, а опет сваки нови дан је јединствен и непоновљив. Она, Риђокоса вози плави аутобус 149. Лице јој је пегаво, вози пратећи
тишину и звуке а поглед и реч јој је бржа јер је са југа, од Сегеда. * Видим је после, на пијаци, пред тезгом са зачинским биљем. Висока је и
лепа, очи смарагдне боје и сад, ван аутобуске кабине, видим јој и осмех који
открива две ниске зуба. Слаба је понуда зачина. Није време
коријандеру, босиљку и другом ароматичном биљу, није на хладноћу отпорно
нежно лишће па ни биљка моћног имена, естрагон, змијска трава. Врело лето и ужарени
асфалт под стопама заменило лишће, мокро и клизаво, и дивље кестење. У
парковима деца шутирају зелене лоптице налик на тениске, палe са дрвета којем ретко ко
зна име. Препознаје ме Риђокоса а ја је први пут видим обучену другачије, без
возачке кошуље са еполетама. Говори мешајући енглеске и мађарске речи.
Показује, мени и продавцу за тезгом, родом исто с југа, од Чонграда, слике са
падобранског такмичења. Падобран, то је њен хоби и страст, каже, прошла је обуку и скочила
неколико пута. Скакала би и чешће, само да скокови нису тако скупи. – Да ли је страшан скок? – питам. Било је на курсу падобранства оних што заврше обуку, скоче чак са
инструктором, али кад дође тренутак за први самостални скок, стегне им се
срце. Њу је, каже, било страх првог пута, а касније се препуштала ваздуху и
гравитацији. Само, за лет падобраном и мекан доскок мораш имати јаке руке. Зато она ради вежбе. Показује траке за растезање, тако јача тетиве и
зглобове. Питам је о радио-вези са авионом, док се спушта падобраном, и шта
буде ако се неком заврти у глави и изгуби свест током лета. – Слетеће свакако – одговара – ако се онесвести, разбудиће га брзо
ваздух сам, а ако закаже једна ручица, има и резервна. – А ако закаже и та, друга? – Онда ти ништа не преостаје но да
загрлиш земљу – говори Риђокоса, реч јој весела а осмех чио и здрав, купује у
пластику умотан коријандер и наставља причу о смрти као да је скок игра. * Доживи у новоме граду путник преображај, успомене се стопе с новим
сликама и мада не зна језик и називе улица, пут га сам води. Овде, у
Будимпешти, сви путеви воде преко реке, преко осам мостова, чија се имена
лако памте, али не и редослед. Тако, у трамвајима и аутобусима који клизе из
Будима ка Пешти, чују се раштркане речи, кроз мађарску меланхолију са
спуштеним погледима и ћутњом. Пуно је прича о пореклу мађарског рода, о сеобама и капији народа.
Откуда смо ми, са Балтика или Висле, где је постојбина, а откуда они, јесу ли
од Атилиних Хуна или од финских ратника са севера, колико је у жилама које
крви? Говоре древне приче о мађарском пралику, али таквог нема, већ су око
нас лица староседелаца будимпештанских и других које је живот довео овде.
Матијаш, бармен што личи на грофа из приче, зна меру за коктел и реч;
фотограф, Индус именом Абишак, нови град тек наслућује као облине под
тканином сарија док учи своју вожњу по европски; она, Риђокоса, гипка и
витка, вози аутобус 149 пратећи такт музике, скаче с падобраном на земљу
меко, као да у топлу купку улази. Нови град сваком је различит. Неком ће се отворити карте послова и
сусрета и неће му снове реметити оне подземне воде од којих висак не мирује.
Пловидба ће му бити лака као што Риђокоса лако слеће кад се клобук испуни
ваздухом, па је полако носе воља и ветар, Земљина тежа. Другом човеку исти
град, био варошица или метропола, доноси смутњу и несан, па му тешки и вода и
људи и вино. А прича, она је писац сам, слика његова на површини воде. Скрене у
меланхолију, добије можебити плачеван тон, али мапа носталгије препокривена
је новим доживљајима и звуцима, новим пејзажима и дијалозима. Приче не путују
пределима уснуле душе, већ нерасањаним стазама живота. Од Будима путеви воде на север, у Словачку, на запад, ка Алпима и
Медитерану, на исток, линијом Дунава, ка Црноме Мору; на карти све је мање од
педља. На југ се путује ка Сегеду, одакле је Риђокоса, пут је чист и раван,
на огради поред аутопута много је ветрушки и пољских птица. Са Ружиног брда види се цео град као на длану, сенке светлости и таме,
мостови, зграда парламента налик на краљевску палату. Буду, сад у зимско
време, и ватромети, виде се жишке на небу јасно, па гледа и ко не зна шта се
слави.
|
A
rózsadombi Vörös-hajú Budapest,
2021 tele. * Ma reggel ismét a Vörös-hajú vezet. A budapesti reggelek hidegek, de a
149-es autóbusz mindig meleg. A párás szemüvegeken és maszkokon keresztül a reggeli
pacsuli-illatok kurta szavakkal keverednek. Mindenki jegyét megnézi, de oly gyors és felületes az a tekintet,
mintha egy vállról legyet hessentene, mert máris a kormányra és az
üvegkeretbe foglalt utcára figyel. Sebességváltás közben meg hullámos haját
igazgatja. A vezetőfülke címkékkel van tele – sportegyesületi jelvények, naptár
és menetrend. Mikor megáll a busz és egy pillanatra csendesül a moraj, a
hangszórón keresztül hallani, ahogy ünnepélyesen jelentik: – Petőfi rádió. Ez a zeneszámok és a buszállomás között történik, és a vonósnégyesek rögtön
újabb szonátába kezdenek. Mindig taktusra vezet. Úgy hallottam, ő a Vörös-hajú,
a budaiak szólítják így. Mikor tele szájjal kimondod, igézően hangzik, mint a
vörös haj, a leírt szó meg szemet gyönyörködtető. A pontokkal és a szó végén
az ékezettel kalapdíszre hasonlít. Kiválik a név, a számodra ismeretlen nyelvből,
melyet érthetetlen verssorokként hallgatsz, egyúttal érzed, benne van a
nyugalom, a remegés és a rajongást is. * Budapesten is, ebben a Rózsadomb elnevezésű kerületben (földnyereg a
síkság közepén) az ember alakját a név előre vetíti, mint ahogy az eseményt a
mese és a végén, a valóságban is, látszólagosan is, minden egybe olvad. A kerülethatár pontosan nem ismert. Tengeren úszó bójákként változik,
ahogy az emlékezetben él. A törvény szerint a huszonhárom budapesti kerület
határa és neve zöld táblákkal és számokkal jelölt. De itt, ebben a városrészben, ahol gyönyörű
háború-előtti villák és szürke háztömbök keverednek, mindenki azt mondja: a
Rózsadombon élek. A Széll Kálmán, az idősek szerint Moszkva tértől kezdve a negyed igazi
szépségét a dombon mutatja. A pavilonokból és a parkokból az egész várost látni,
elsősorban a sűrű lombozat ritkításakor. Télen a kupolákat és a háztetőket, mint
a kekszből készült házacskákat a cukorbevonat, vékony hóréteg borít. * A Rózsadombon közlekedő buszokon nem sokat beszélnek. A budaiak
valószínű nem a fecsegők, inkább a biztonságosabb, szívélyes távolságtartók közé
tartoznak. A mindenből mesét szövés mégis emberre jellemző tulajdonság, így a
budaiak is saját történetüket emlegetik. Gyorsan, élénken beszélnek, szeplős arcuk belevörösödik, egy-egy
szitok is elhangzik, igaz, mindez nem tart soká, hirtelen a keserűségbe, a
csendbe süllyednek. Aki fülel, a csendben is, akár a párbeszédben, hallja a
kapitány Fekete tengeri utazásáról, a vár alapjaiba falazott szerelmesekről,
az elátkozott dunai szigetekre rejtett kincsekről szóló legendákat. A legendák,
akár a tengeri kijárat nélküli vidékek, a terekről és utcákról, operaszínpadokról,
bohém bisztrókból merültek a mesékbe. A Vörös-hajú vezetés közben a szerelmes verseiről ismert költő nevét
viselő rádiót hallgatja. Az utolsó állomáson, ahogy leállítja a buszt, arcán
széles mosoly jelenik meg. Ma is mosolyog, a budaiak szerint talán túlságosan: – Nem
budapesti, déli, szegedi vagyok. Látom, ahogy felkel, karcsú és gyors mozgású. * Akik a városba térnek, kérdik: milyen az itteni világ, milyenek a
borok? Hallottak a síkságról, a szélről és a szívélyes távolságtartásról. Másik
nyelven a Mediterránon, ahol sok a napsütés és a szavak maguktól gördülnek, könnyebb
lenne megszólalni. Nem a nép nehéz vagy könnyű, csak mindegyik másféle, jellegzetes, mint
ez. A bor olyan, amilyen a talaj, a levegő és az, aki készíti. A várost meg,
az írók tudják, hűen akkor tudod bemutatni, ha a távozásban lévő vagy éppen a
búcsúzkodó szemével nézed. – Európa legszenvedélyesebb népe vagyunk – mondja Ádám, a taxisofőr.
Említi a lovasokat, a harcias keleti törzseket, az erős fűszereket és a
lángoló bográcsosokat. – A magyarnál nincs elkeseredettebb nép – állítja Mátyás, a csapos –
amiért egyaránt felelős a ködös Pannón-síkság és a földalatti buzgó meleg
vizek sokasága, hisz nappal gondolat-zavaró, éjjel meg álom-kuszáló. Mi
házakat ott építünk, ahol a függőón nem nyugszik. Most a Vörös-hajú a 149-es buszt vezeti. A hatalmas, kék hernyó a
Fillér utcán keresztül a Piac térig, a rózsadombi méhkasig, a főtérig gurul.
Itt, ahogy Mátyás, a csapos mondja, keveredik a budai őslakosok és a rövidebb
vagy hosszabb időre betolakodottak beszéde. * A Székelyföldről jött magyarok által tartott söröző előtt – ételeik
vitathatatlanul magyarosak, mégis, mint minden határral elválasztott étel, ízük
más – két szicíliai, egy fiú és egy lány áll. Alacsonyak és sötét bőrűek, így
a kezükben lógó füstölt sajttal és igazi magyaros szalámival tele sárga műanyagzacskók
még nagyobbaknak tűnnek. Öltözetük kirívóan rikító, piros sálaik lobognak a
szélben. Éttermek és utcák után kérdezősködnek. Nyáron Palermóból jöttek, vissza ma este indulnak. Sokat gyalogoltak,
sokat láttak, édesből is, sósból is éppen eleget ettek, mindent erős
paprikával hintettek, így az étel még kívánatosabb. Ott, Szicíliában, most érik
a narancs. Halványzöld agávé-leveleken tálalt, mandulával és pisztáciával
ízesített édes salátákat esznek. A székely söröző előtti táblán a menü: nyúlpaprikás. A lány megkóstolná,
a fiú a nyulat sajnálja, így tovább mennek, a metróállomás felé. Nézem a két
palermóit, a fiú sürget, a lány a kastélyt idéző régi posta előtt megáll. A
téren egy zenekar valamit ünnepel, Bartók szerzeményt játszanak,
zongorahangversenyt, igen azt, amit vezetés közben a Vörös-hajú hallgat. Most
a billentyűk az élénk kadenciánál tartanak, következnek a fúvósok, fuvolák,
oboák. Mindenütt zászlók és konfettik, ballonok és csokrok, de ahogy leszáll
az est, a téren újra a csend honol. * Felismerem a negyed lakóit, úgy nőttek össze a környezettel, ahogyan a
kúszónövények a fallal. Van közöttük üzletember, de olyan is, aki az utcán
él. A tér előtti gyalogos szigeten megállás nélkül gitár hallatszik, roma
a zenész, gitárján rovás, mint Django, – róla is mesélek majd – úgy játszik,
jazzt cigányzenével ötvöz. A zenésztől nem messze népviseletbe öltözött
magyar énekel. Éneke nem szárnyal, egyhangú, amilyen a síkság, de összeolvad Django
pergő akkordjaival. A piac körüli éttermek sokaságában nappal is, éjjel is furmintot, gyümölcsízű
friss bor, isznak. Állítják, akárhogy is fülel az ember, valami nagy
horderejű dolgokról nem hall, bár az is lehet, hogy igen, mert a világ a szembogárban
van. A negyednek is, az utcáknak is megvan a megszokott életvitele, mégis
minden új nap különleges, megismételhetetlen. Ő, a Vörös-hajú a 149-es buszt vezeti. Arca
szeplős, csendet és hangokat követve vezet, de tekintete és beszéde gyorsabb,
mert déli, szegedi. * Később, a piacon egy fűszernövényekkel tele asztal előtt látom. Magas
és szemrevaló, szeme smaragd-színű és most, a vezetőfülkén kívül, ahogy
mosolyog, két fehéren csillogó fogsorát is látom. A fűszerkínálat hiányos. Ilyen hidegben a koriander, a bazsalikom és
egyéb fűszernövények, mint a nevezetes tárkony vagy a vérfű érzékeny levelei
megfagynak. A forró nyarat, talpunk alatt az izzó aszfaltot nyirkos, csúszós
levélzet, meg vadgesztenye váltotta fel. A parkokban a gyerekek az átlag
ember számára ismeretlen nevű fákról hullott zöld, teniszlabdához hasonló
gömböket rugdosnak. Megismer a Vörös-hajú. Nem váll-lapokkal ellátott egyenruhában, hétköznapi
öltözékben először látom. Angol és magyar szavakat keverve beszél. Nekem is,
és a szintén déli, csongrádi születésű elárusítónak is ejtőernyős versenyekről
készült képeket mutat. Ejtőernyő, hobbija és szenvedélye. Mondja, a tanfolyamot sikeresen
átvészelte és néhányszor ugrott is. Többször is megtenné, ha az ugrás nem
lenne olyan drága. – Félelmetes az ugrás? – kérdem. Voltak olyanok, akik befejezték az ejtőernyős tanfolyamot, a
kiképzővel ugrottak is, de az első önálló ugrás pillanatában szívük összeszorult.
Ő, ahogy meséli, mikor önállóan először ugrott, félt, később viszont a
levegőre és a gravitácóra bízta magát. Ám az ejtőernyővel való lebegéshez és
a könnyű talajfogáshoz erős kéz kell. Ezért gyakorol. Gumiból készült expandereket mutat, ínszalagjait,
csuklóit így erősíti. Érdekel, a levegőben, ereszkedés közben, a repülőgéppel
a rádió-kapcsolatot hogyan tartja, és mi van akkor, ha valaki ugrás közben
megszédül és eszméletét veszti. – Mindenképpen leér – válaszolja – ha elszédül, maga a levegő rázza
fel és ha egy kar felmondja a szolgálatot, van tartalék. – És ha az a tartalék is felmondja a szolgálatot? – Akkor megöleled a földet, nem
marad más hátra – állítja a Vörös-hajú. Vidám, mosolya teljes és egészséges, megveszi
a műanyagba csomagolt koriandert és mintha az ugrás játszadozás lenne, a
mesét a halálról úgy folytatja. * Új városba térve, az utas valamilyen módon átváltozik. Az új képekkel
emlékek vegyülnek, igaz, a nyelvet nem tudja, az utcákat nem ismeri, de maga
az út vezeti. Itt, Budapesten, minden út folyón keresztül vezet, nyolc hídon
át, nevüket könnyű megjegyezni, a sorrendet már nem. A Budáról Pestre guruló villamosokon
és buszokon magyar keserűséggel, leszegezett tekintetekkel, csenddel kevert szaggatott
beszédet hallani. A magyar nemzet eredetéről, vándorlásáról, a nemzetek kapujáról sok
mese szól. Honnan jöttünk mi, a Baltikumról vagy a Visztuláról, ahol az őshazánk,
és honnan jöttek ők, Attila hun vitézei vagy az északi finn harcosok leszármazottai,
ereikben miből mennyi vér folyik? Hajdani mesék szólnak az eredeti magyar emberről, de ilyen nincs,
körülöttünk budapesti őslakosok vannak és mások, akiket ide vetett a sors.
Mátyás, a csapos mesebeli grófra hasonlít, tudja, hogyan kell viselkedni és
koktélt készíteni; a hindu fényképész, név szerint Abisak éppen csak, mint
selyem alatt az idomokat, sejti a várost; ő, a Vörös-hajú, a hajlékony és
karcsú nő, taktusra vezeti a 149-es buszt, ejtőernyővel, mintegy meleg
fürdőbe, könnyedén ereszkedik a földre. Az új várost mindenki a maga módján éli át. Egyeseknek új munkalehetőséget
nyújt, új ismeretségeket és álmait azok a függőónt lengető talajvizek nem
zavarják. A beilleszkedés nem oly könnyű, mint amilyen könnyedén a Vörös-hajú
az ejtőernyő nyílása után lebeg, viszi akarata, a szél és a Föld vonzereje.
Másnak ugyanaz a város, legyen az kisváros vagy metropolis, zűrzavart,
álmatlanságot jelent, számára a víz is, a környezet is, a bor is nehéz. A mese pedig, az maga az író, arcképe a víz felszínén. Lehet
lehangolt, esetleg hangja el-el csuklik, de a múltidézés térképe új
élményekkel és hangokkal, új tájakkal és párbeszédekkel tele. A mese nem az
álomba bágyadt lelkek tartományában, az élet kitaposatlan ösvényein halad. Budáról az utak északra, Szlovákiába, nyugatra az Alpok és a Mediterrán
felé, keletre a Duna mentén a Fekete tenger irányába vezetnek; a térképen egy
lábnyomnál nem több. Délre Szeged felé vezet az út, ahonnan a Vörös-hajú is
jött. Arra az út tiszta és egyenes, a sztráda mellett a kerítésen sok a vörös
vércse meg egy-egy mezei madár.. A Rózsadombról az egész város látszik, mintha a fény és a sötét
játéka, a hidak, a királyi palotához méltó parlament épülete a tenyéren
lenne. Most, télvíz idején tűzijátékok is vannak, az égen szikrák pattognak,
az is nézi, aki nem tudja, mit ünnepelnek. Fordította: Fehér Illés
|