Keresés ebben a blogban

2023. január 7., szombat

Predrag Bjelošević: Господу, себи, води – Uramhoz, magamhoz, a vízhez

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. – 

Господу, себи, води
 
спаси ме Боже
од оних чији си лик
изабрао за своје лице
 
спаси ме Боже
и од својих понизних слуга
и њихове душебрижничке заштите
 
спаси ме Боже
и од оних што море и планине
проглашавају властитом својином
 
спаси ме од мрака земаљског
и свјетлости изван човјека
од пјесме заводљивих славуја
и нарицаљки унесрећених мајки
 
спаси ме Боже
и од љубави на коју не могу
узвратити истом мјером
и мржње која би разум надјачала
 
спаси ме Боже
од времена које се зове рат
а и од живота у нирвани
а и од живота у мочвари једноличности
 
спаси ме Боже
од свих оних који ме годинама спасавају
од свега и свакога око мене
али не и од мене самога
 
95.
 

Uramhoz, magamhoz, a vízhez
 
ments meg Uram
azoktól akiknek arcát
saját arcodként választottad
 
ments meg Uram
alázatos szolgáidtól is
és lelkipásztori gondoskodásuktól is
 
ments meg Uram
azoktól is akik a tengert és a hegyeket
saját tulajdonuknak tekintik
 
ments meg a földi homálytól
és az embereken kívüli fénytől
a csábító csalogányok dalától
és a szerencsétlen anyák siratóénekétől
 
ments meg Uram
a szerelemtől
melyet viszonozni képtelen vagyok
és az értelmen felülkerekedő gyűlölettől
 
ments meg Uram
a háborúnak nevezett időtől
de attól az élettől is ami a nirvánában
netán az egyhangúság mocsarában van
 
ments meg Uram
mindazoktól akik engem évek óta
mindentől és mindenkitől meg akarnak menteni
csak éppen saját magamtól nem
 
95.1
 
1Bosznia-Hercegovinában a háború a Daytoni Békeszerződés aláírásával 1995. december 14. ért véget.
 
Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

2023. január 6., péntek

Željka Avrić Бајка - Mese

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Бајка
 
није било време
није било место
 
требала сам проћи
требао си зажмурити
 
ја својеглава са звездама у очима
ти налик временској непогоди
 
бескрајно сретни
и истоветни
 
на први поглед
 
свитање се у сумрак прометнуло
сударили светови
замрзле речи на уснама
 
са првим додиром
 
обрушио се талас
преплавило море
ветрови везали у чвор
 
нас безвремене
и занесене
 
мене која је веровала у чудо
тебе који си говорио да их нема
 
хтела сам али није ишло
могао си није ти се хтело
 
онда смо се мимоишли
и није се десило ништа
 
земља се и даље окреће
људи се срећу и одлазе
 
ја скамењена птица
ти засенченог лица
 
када си затворио врата
у бајци Угашених светлости

Mese
 
nem volt idő
nem volt hely
 
nekem át kellett volna menni
neked szemet kellett volna hunyni
 
én csillagokkal a szememben konok
te maga az égszakadás
 
boldogok vagyunk
azonosak vagyunk
 
látszatra
 
a virradat a szürkületbe torkollott
világok ütköztek
megfagyott a szó az ajkakon
 
az első érintéskor
 
jött a hullám
elöntötte a tengert
csomóba szelek kötöttek
 
bennünket időtleneket
rajongó egyéneket
 
engem aki a csodákban hitt
téged aki állította nem léteznek
 
akartam nem ment
tehetted volna nem akartad
 
és elkerültük egymást
és semmi sem történt
 
a föld továbbra is forog
emberek találkoznak és tovább mennek
 
én kővé vált madár lettem
te eltakart arc
 
azóta hogy az Eloltott fény meséjében
az ajtót magad mögött becsuktad
 
Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Vlasta Mladenović Изгубљен сам – Elvesztem

 

Vlasta Mladenović Šarkamen kraj Negotina 17. mart 1956. – 

Изгубљен сам
 
(Преверу)
 
Изгубљен сам, кажу,
већ дуже време
виђен у мислима својим
како лутам, пишем песме,
дигла се фрка, хајка,
трка, вика
због обичног песника.
 
Тражили су ме
код давних љубави,
кажу, оне ме се
више и не сећају.
 
Тражили су ме
код старих пријатеља,
али ни тамо ме нема,
немам ја пријатеље.
 
Тражили су ме
код судије за прекршаје,
због вербалног деликта,
јер стално тражим неку правду,
aли ни тамо ме није,
код нас никад није долазио,
он нама не верује,
кажу судије.
 
Тражили су ме
у азилу за псе,
јер волим животиње,
али ни тамо ме нема,
јесте, пун је једа,
али само лаје не уједа.
 
Тражили су ме
на отпаду, где се продаје
старо гвожђе,
на обали велике воде,
близу пристаништа,
али, кажу, није он за овде,
сувише је мек,
а није ни довољно стар –
 
 

Elvesztem
 
(Préverthez)
 
Elvesztem, mondják,
egy ideje
gondolataimba merülve
bolyongok, verseket írok,
felhajtás, patália,
hajcihő van
egy közönséges költő miatt.
 
Kerestek
egykori szerelmeimnél,
mondják, többé
nem is emlékeznek rám.
 
Kerestek
régi barátaimnál,
de ott sem találtak,
nekem nincsenek barátaim.
 
Kerestek
a kihágási bírónál,
verbális bűntett miatt,
mert mindig valami igazságot keresek,
de ott sem találtak,
itt sosem járt,
nekünk nem hisz,
mondják a bírók.
 
Kerestek
a kutyák menhelyén,
mert az állatokat szeretem,
de ott sem találtak,
igen, keserűséggel telt,
de csak ugat, nem harap.
 
Kerestek
a hulladéktelepen, ahol
ócska vasat árulnak,
a nagy víz mentén,
a kikötő közelében,
de mondják, nem ide való,
túl puhány,
és nem is olyan öreg –
 
Fordította: Fehér Illés

Izvor: Vlasta Mladenović: Drainac i druge pesme, Kulturistok-Presing, Mladenovac 2018. str. 39-40.

2023. január 5., csütörtök

Anđelko Zablaćanski Истине – Tények

 

Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

Истине
 
Ако ти кажем да ноћ је сванула
Да је гавран сасвим побелео
Да све реке узводно теку
Зашто ми не верујеш
Зашто не верујеш кад знаш
Да увек ћу рећи да зора свиће
Да је рода беља овог пролећа
Беља сад
Него кад је на југ одлазила
И да све реке своме мору хрле
 

Tények
 
Ha neked azt mondom megvirradt az éj
A holló immár fehér
A folyók visszafelé folynak
Miért nem hiszed
Miért nem hiszed mikor tudod
Hogy mindig állítom reggel van virrad
A gólya most tavasszal fehérebb
Fehérebb
Annál amikor délre indult
És minden folyó tengerébe siet
 
Fordította: Fehér Illés

Izvor: Анђелко Заблаћански: Пијано праскозорје, Српска књига 2014. стр. 25.

2023. január 4., szerda

Živko Nikolić Vrata – Ajtók

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Vrata
 
vrata da se šire
prostore da osvajaju
 
ko ugleda vrata
i slučajno mene pred vratima
ko u okretu oseti
ko čuje ko spazi
kako se tolika sličnost odvaja
i nekud sama polazi
taj naglo počne da kopni
da se ugiba da nestaje
i samo par stopa
u prahu za sobom ostavi
 
vrata su to puna prostora
vrata večita
ona što u svojim uglovima
sama po sebi nestaju

Ajtók
 
tereket hódítva
táruljanak az ajtók
 
aki meglátja az ajtót
és az ajtó előtt véletlenül jómagamat
aki perdüléskor megérzi
aki hallja aki észreveszi
hogy az ilyen hasonlóság elválaszt
és valahová egyedül indul
az egyszerre kopni kezd
enyészik és eltűnik
és maga mögött a porban
csak néhány nyomot hagy
 
azok a sarkokban lévő
tágas ajtók
örökös ajtók
nyomtalanul eltűnnek
 
Fordította: Fehér Illés

Izvor: http://arhiva.kcb.org.rs/OProgramima/Pesmanadan/Pesmanadannajava/tabid/1095/AnnID/972/language/sr-Latn-CS/Default.html

Verica Preda PreVerica Квар – Kár

 

Verica Preda PreVerica Kruščić, 1966. – 

Квар
 
Програм шарених лажи
наставља се.
 
Дугме за off
посматра време
како се слива низ кораке.
 
Ако останем испред,
одсјај ће посивети
и замрачити очи.
 
Устанем ли,
пратиће ме
сенка његове јеке.
 

Kár
 
A tarka hazugságok műsora
tovább görög.
 
A kikapcsológomb
az időt figyeli,
ahogyan a lépteken tovatűnik.
 
Ha elől maradok,
elszürkül a visszfény
és a szemeket sötétbe borítja.
 
Ha felkelek,
visszhangjának árnyéka
kísér majd.
 
Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Vasa Pavković (Што) гавран рече – (Amit) a holló mond

 


Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

(Што) гавран рече
 
За Т. Х.
 
Графитна оловка,
компјутерски екран
и његова замазана тастатура
беху ми на дохват прстију –
па ипак извадих из кутије
црну писаћу машину –
да бих осетио отпор,
напор „гракања и грактања“,
како би рекао Тед Хјуз.
 
Јер, намеравао сам да напишем
Песму о Гаврану,
о пару Гавранова,
никако не косовском,
ни вишњићевском...
Баш никако не слепачком,
већ песму о пару Гавранова,
што у истој осамљеној дупљи
проведу заједно цели век
(стотинак година).
Само толико!
 
Видео сам их
у складном кружењу
над старом шумом,
са свих страна угроженом
најлон галантеријом
и пластичним боцама,
од густих и бистрих сокова, ипак
јачим од цивилизације пластике,
тешио сам се мислећи
на Теда и Силвију.
 
Кружили су, повремено
гракнувши једно другом
некакав грактај љубавни
разумљив само онима
што живе заједно
читаво столеће
„у миру и слози“,
како би рекао свештеник
с брадом или без ње...

Сјајило је перје црним,
без симболичке роле,
сем основне: „из мрачне среће“.

Спајале су се црте тог лета
даље па ближе, као у води црни
мехури заборављене прошлости.
– Ниси издржао, па шта с тим?
Играј игру! – грактао (ми) је Гавран,
а Гавранка је изгледа ћутала,
или ја (више) нисам разумевао
њен „феминистички жаргон“ –
што Гавран рече.
 
 

(Amit) a holló mond
 
T. D.-hez
 
A grafitceruza,
a számítógép képernyője
és maszatos billentyűzete
ujjközelemben volt –
mégis a dobozból
a fekete írógépet vettem elő –
hogy érezzem az ellenállást,
„a kopogás és a károgás” erőlködését,
ahogy Ted Hughes mondaná.
 
Mert Verset a Hollóról
akartam írni,
a Holló-párról,
nem a rigómezeiről,
nem a višnjiciről1
Semmiképp a vakról,
hanem arról a Holló-párról,
amelyik ugyanabban a magányos odúban
egész évszázadot együtt töltött
(mintegy száz évet).
Csak ennyit!
 
Láttam őket,
ahogy meghitten
az öreg erdő felett köröztek,
a minden irányból
műanyag rövidárukkal
és üres palackokkal veszélyeztetett,
ám a műanyag-civilizációnál 
erősebb erdő felett,
Tedre és Szilviára gondolva
vigasztaltam magam.
 
Köröztek, időnként
egymásnak károgtak,
holmi szerelmi károgás volt,
csak az egész századot
„békességben és egyetértésben”
együtt élők
számára érthető,
ahogy a szerzetes mondaná,
szakállal vagy a nélkül…
 
Feketén csillogott a tollazat,
szimbolikus jelentése nem volt,
az elemit kivéve: „homályos szerencséből”.
 
Hol közelebb, hol távolabb, de röptük
vonala közös volt, mint a vízen
az elfeledett múlt fekete buborékai.
– Nem bírtad ki, mit érdekel?
Táncolj! – károgta (nekem) a Holló,
Hollópárja meg valószínű hallgatott,
vagy (többé) „jellegzetes nőies beszédét”
én nem értettem –
mondta a Holló.
 
1Filip Višnjić (1767 – 1834) vak szerb költő
 
Fordította: Fehér Illés
 

Izvor: Васа Павковић: У варљивом животу, КОВ, Вршац, 2012. стр: 9-10.