Predrag Bjelošević: Господу, себи, води – Uramhoz, magamhoz, a vízhez

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. – 

Господу, себи, води   спаси ме Боже од оних чији си лик изабрао за своје лице   спаси ме Боже и од својих понизних слуга и њихове душебрижничке заштите   спаси ме Боже и од оних што море и планине проглашавају властитом својином   спаси ме од мрака земаљског и свјетлости изван човјека од пјесме заводљивих славуја и нарицаљки унесрећених мајки   спаси ме Боже и од љубави на коју не могу узвратити истом мјером и мржње која би разум надјачала   спаси ме Боже од времена које се зове рат а и од живота у нирвани а и од живота у мочвари једноличности   спаси ме Боже од свих оних који ме годинама спасавају од свега и свакога око мене али не и од мене самога   95.

Uramhoz, magamhoz, a vízhez   ments meg Uram azoktól akiknek arcát saját arcodként választottad   ments meg Uram alázatos szolgáidtól is és lelkipásztori gondoskodásuktól is   ments meg Uram azoktól is akik a tengert és a hegyeket saját tulajdonuknak tekintik   ments meg a földi homálytól és az embereken kívüli fénytől a csábító csalogányok dalától és a szerencsétlen anyák siratóénekétől   ments meg Uram a szerelemtől melyet viszonozni képtelen vagyok és az értelmen felülkerekedő gyűlölettől   ments meg Uram a háborúnak nevezett időtől de attól az élettől is ami a nirvánában netán az egyhangúság mocsarában van   ments meg Uram mindazoktól akik engem évek óta mindentől és mindenkitől meg akarnak menteni csak éppen saját magamtól nem   95.1   1Bosznia-Hercegovinában a háború a Daytoni Békeszerződés aláírásával 1995. december 14. ért véget.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Željka Avrić Бајка - Mese

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Бајка   није било време није било место   требала сам проћи требао си зажмурити   ја својеглава са звездама у очима ти налик временској непогоди   бескрајно сретни и истоветни   на први поглед   свитање се у сумрак прометнуло сударили светови замрзле речи на уснама   са првим додиром   обрушио се талас преплавило море ветрови везали у чвор   нас безвремене и занесене   мене која је веровала у чудо тебе који си говорио да их нема   хтела сам али није ишло могао си није ти се хтело   онда смо се мимоишли и није се десило ништа   земља се и даље окреће људи се срећу и одлазе   ја скамењена птица ти засенченог лица   када си затворио врата у бајци Угашених светлости

Mese   nem volt idő nem volt hely   nekem át kellett volna menni neked szemet kellett volna hunyni   én csillagokkal a szememben konok te maga az égszakadás   boldogok vagyunk azonosak vagyunk   látszatra   a virradat a szürkületbe torkollott világok ütköztek megfagyott a szó az ajkakon   az első érintéskor   jött a hullám elöntötte a tengert csomóba szelek kötöttek   bennünket időtleneket rajongó egyéneket   engem aki a csodákban hitt téged aki állította nem léteznek   akartam nem ment tehetted volna nem akartad   és elkerültük egymást és semmi sem történt   a föld továbbra is forog emberek találkoznak és tovább mennek   én kővé vált madár lettem te eltakart arc   azóta hogy az Eloltott fény meséjében az ajtót magad mögött becsuktad   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Vlasta Mladenović Изгубљен сам – Elvesztem

 

Vlasta Mladenović Šarkamen kraj Negotina 17. mart 1956. – 

Изгубљен сам   (Преверу)   Изгубљен сам, кажу, већ дуже време виђен у мислима својим како лутам, пишем песме, дигла се фрка, хајка, трка, вика због обичног песника.   Тражили су ме код давних љубави, кажу, оне ме се више и не сећају.   Тражили су ме код старих пријатеља, али ни тамо ме нема, немам ја пријатеље.   Тражили су ме код судије за прекршаје, због вербалног деликта, јер стално тражим неку правду, aли ни тамо ме није, код нас никад није долазио, он нама не верује, кажу судије.   Тражили су ме у азилу за псе, јер волим животиње, али ни тамо ме нема, јесте, пун је једа, али само лаје не уједа.   Тражили су ме на отпаду, где се продаје старо гвожђе, на обали велике воде, близу пристаништа, али, кажу, није он за овде, сувише је мек, а није ни довољно стар –

Elvesztem   (Préverthez)   Elvesztem, mondják, egy ideje gondolataimba merülve bolyongok, verseket írok, felhajtás, patália, hajcihő van egy közönséges költő miatt.   Kerestek egykori szerelmeimnél, mondják, többé nem is emlékeznek rám.   Kerestek régi barátaimnál, de ott sem találtak, nekem nincsenek barátaim.   Kerestek a kihágási bírónál, verbális bűntett miatt, mert mindig valami igazságot keresek, de ott sem találtak, itt sosem járt, nekünk nem hisz, mondják a bírók.   Kerestek a kutyák menhelyén, mert az állatokat szeretem, de ott sem találtak, igen, keserűséggel telt, de csak ugat, nem harap.   Kerestek a hulladéktelepen, ahol ócska vasat árulnak, a nagy víz mentén, a kikötő közelében, de mondják, nem ide való, túl puhány, és nem is olyan öreg –   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Vlasta Mladenović: Drainac i druge pesme, Kulturistok-Presing, Mladenovac 2018. str. 39-40.

Anđelko Zablaćanski Истине – Tények

 

Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

Истине   Ако ти кажем да ноћ је сванула Да је гавран сасвим побелео Да све реке узводно теку Зашто ми не верујеш Зашто не верујеш кад знаш Да увек ћу рећи да зора свиће Да је рода беља овог пролећа Беља сад Него кад је на југ одлазила И да све реке своме мору хрле

Tények   Ha neked azt mondom megvirradt az éj A holló immár fehér A folyók visszafelé folynak Miért nem hiszed Miért nem hiszed mikor tudod Hogy mindig állítom reggel van virrad A gólya most tavasszal fehérebb Fehérebb Annál amikor délre indult És minden folyó tengerébe siet   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Анђелко Заблаћански: Пијано праскозорје, Српска књига 2014. стр. 25.

Živko Nikolić Vrata – Ajtók

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Vrata   vrata da se šire prostore da osvajaju   ko ugleda vrata i slučajno mene pred vratima ko u okretu oseti ko čuje ko spazi kako se tolika sličnost odvaja i nekud sama polazi taj naglo počne da kopni da se ugiba da nestaje i samo par stopa u prahu za sobom ostavi   vrata su to puna prostora vrata večita ona što u svojim uglovima sama po sebi nestaju

Ajtók   tereket hódítva táruljanak az ajtók   aki meglátja az ajtót és az ajtó előtt véletlenül jómagamat aki perdüléskor megérzi aki hallja aki észreveszi hogy az ilyen hasonlóság elválaszt és valahová egyedül indul az egyszerre kopni kezd enyészik és eltűnik és maga mögött a porban csak néhány nyomot hagy   azok a sarkokban lévő tágas ajtók örökös ajtók nyomtalanul eltűnnek   Fordította: Fehér Illés

Izvor: http://arhiva.kcb.org.rs/OProgramima/Pesmanadan/Pesmanadannajava/tabid/1095/AnnID/972/language/sr-Latn-CS/Default.html

Verica Preda PreVerica Квар – Kár

 

Verica Preda PreVerica Kruščić, 1966. – 

Квар   Програм шарених лажи наставља се.   Дугме за off посматра време како се слива низ кораке.   Ако останем испред, одсјај ће посивети и замрачити очи.   Устанем ли, пратиће ме сенка његове јеке.

Kár   A tarka hazugságok műsora tovább görög.   A kikapcsológomb az időt figyeli, ahogyan a lépteken tovatűnik.   Ha elől maradok, elszürkül a visszfény és a szemeket sötétbe borítja.   Ha felkelek, visszhangjának árnyéka kísér majd.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Vasa Pavković (Што) гавран рече – (Amit) a holló mond

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

(Што) гавран рече   За Т. Х.   Графитна оловка, компјутерски екран и његова замазана тастатура беху ми на дохват прстију – па ипак извадих из кутије црну писаћу машину – да бих осетио отпор, напор „гракања и грактања“, како би рекао Тед Хјуз.   Јер, намеравао сам да напишем Песму о Гаврану, о пару Гавранова, никако не косовском, ни вишњићевском... Баш никако не слепачком, већ песму о пару Гавранова, што у истој осамљеној дупљи проведу заједно цели век (стотинак година). Само толико!   Видео сам их у складном кружењу над старом шумом, са свих страна угроженом најлон галантеријом и пластичним боцама, од густих и бистрих сокова, ипак јачим од цивилизације пластике, тешио сам се мислећи на Теда и Силвију.   Кружили су, повремено гракнувши једно другом некакав грактај љубавни разумљив само онима што живе заједно читаво столеће „у миру и слози“, како би рекао свештеник с брадом или без ње... Сјајило је перје црним, без симболичке роле, сем основне: „из мрачне среће“. Спајале су се црте тог лета даље па ближе, као у води црни мехури заборављене прошлости. – Ниси издржао, па шта с тим? Играј игру! – грактао (ми) је Гавран, а Гавранка је изгледа ћутала, или ја (више) нисам разумевао њен „феминистички жаргон“ – што Гавран рече.

(Amit) a holló mond   T. D.-hez   A grafitceruza, a számítógép képernyője és maszatos billentyűzete ujjközelemben volt – mégis a dobozból a fekete írógépet vettem elő – hogy érezzem az ellenállást, „a kopogás és a károgás” erőlködését, ahogy Ted Hughes mondaná.   Mert Verset a Hollóról akartam írni, a Holló-párról, nem a rigómezeiről, nem a višnjiciről1… Semmiképp a vakról, hanem arról a Holló-párról, amelyik ugyanabban a magányos odúban egész évszázadot együtt töltött (mintegy száz évet). Csak ennyit!   Láttam őket, ahogy meghitten az öreg erdő felett köröztek, a minden irányból műanyag rövidárukkal és üres palackokkal veszélyeztetett, ám a műanyag-civilizációnál  erősebb erdő felett, Tedre és Szilviára gondolva vigasztaltam magam.   Köröztek, időnként egymásnak károgtak, holmi szerelmi károgás volt, csak az egész századot „békességben és egyetértésben” együtt élők számára érthető, ahogy a szerzetes mondaná, szakállal vagy a nélkül…   Feketén csillogott a tollazat, szimbolikus jelentése nem volt, az elemit kivéve: „homályos szerencséből”.   Hol közelebb, hol távolabb, de röptük vonala közös volt, mint a vízen az elfeledett múlt fekete buborékai. – Nem bírtad ki, mit érdekel? Táncolj! – károgta (nekem) a Holló, Hollópárja meg valószínű hallgatott, vagy (többé) „jellegzetes nőies beszédét” én nem értettem – mondta a Holló.   1Filip Višnjić (1767 – 1834) vak szerb költő   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Васа Павковић: У варљивом животу, КОВ, Вршац, 2012. стр: 9-10.