Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –
Утеха
Гледам како доносе сено,
навиљак сламе, раж и грање спарушено,
гледам како то помно слажу око мојих глежњева,
а видим и оне што балване ваљају,
и оне што смолом натапају лучеве.
Не видим само ко приноси вечни пламен,
али нека, не треба мени његов лик,
јер за који трен пламен и ја ћемо да будемо једно.
Заједно ивице и рубове да освајамо,
заједно да продиремо у поре најсистније,
у зрнца ту случајно приспела.
Над понором нагнути,
ми ћемо васељену да обасјамо,
пламен и ја, и тај који је пламен принео.
А после ћу фијук ветра да будем,
после ћу с речним таласима да жуборим.
Ја се стално из једног у други облик
пресељавам,
али ме сада, баш овог трена,
радује чудесна топлина која ми се приближава.
Она је моја највећа утеха.
18.9.2012-8.2.2014. Београд
Izvor: Живко
Николић: Обећање, Свети Сава Књижевно друштво,
Београд, 2014. стр. 54.
Vigasz
Nézem, hogyan hordják a
szénát,
a szalma, a rozs és a száraz
ág kötegeket,
nézem, mindezt gondosan
hogyan rakják bokám köré,
de látom a farönk-görgetőket
is,
meg azokat is, akik a kanócot
gyantában áztatják.
Csak azt nem látom, az örökös
fényt ki hozza,
nem fontos, alakja nekem nem
kell,
hisz pár pillanata múlva a
láng és én egyek leszünk.
Hogy széleket és párkányokat
együtt hódítsunk,
hogy a legkisebb pórusokba és
a véletlenül
utunkba került magokba együtt
hatoljunk.
A szakadék fölé hajolva
a világegyetemet fénybe
együtt borítjuk,
a láng és én és az, aki a
lángot hozta.
Utána szélsüvöltés leszek,
utána majd a folyóhullámokkal
együtt hánykolódok.
Állandóan egyik alakból a
másikba változok,
de most, jelen pillanatban
a közeledő csodálatos
melegnek örvendek.
Legnagyobb vigaszom.
2012. 9. 18. – 2014. 2. 8.
Belgrád
