Predrag Bjelošević: Чекање – Várakozás

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. –

goog_1864325241Чекање
 
Шта чека онај жути лист на стабаоцу док фебруар
дува и сјеверњаком и југом и тјера нас да шкиљимо
под живим сноповима подневне свјетлости једнако
као и при вртоглавој бујици сњежних пахуља
 
Ко је човјек на углу Господске и Народне улице што иде
десетак корака једном па неколико корака другом улицом
и стално враћа се на раскршће под улични мртви сат који
очигледно свима осим њему указује на стварно вријеме
 
Зар није крајњи час да оде са тог уклетог раскршћа
на неко друго топлије мјесто без вјетра мјесто са само
једном једносмјерном улицом без путоказа или у неку
другу још недоживљену причу из свога морног сна
 
Ко је она жена што прође га гордо главу не дижући
ни на трен погледа упереног у плочник под ногама
трудећи се да непогрешиво стаје само на оне камене
коцке које нису исписане траговима из њене младости
 
Шта траже Онај човјек и Она жена на раскршћу двију
некад тако бучних улица наде – Своју или Туђу
одбјеглу сјенку – Своја или Туђа боса стопала давно
утиснута снагом дјечије радости ил младалачког кикота
 
Земљо – оживљена чаврљањем птица и смијехом
оних који су радовали се некоћ заједно са осама дана
и блиставом ноћном стражом распјеване тканице неба
видиш ли оно двоје људи како се изгубљено крећу
 
Између прошлог и будућег времена – огрнути ниском
од најљепших стихова из рајског врта и велом пожуде
за свима који су заведени надом истим путем прошли
а само наизглед не помишљајући на оне које су вољели
 
Шта чека онај жути лист на стабаоцу док фебруар дува
и сјеверњаком и југом и тјера нас једнако да шкиљимо
под живим сноповима подневне свјетлости ведрог дана
као и при вртоглавој бујици безнадежних бијелих пахуља
 
 
Izvor: Предраг Бјелошевић: Заједно са зидовима Удружење Књижевника Републике Српске, Бања Лука и Штампар Макарије, Београд 2020. стр. 24-25.
 
 
Várakozás
 
Mire vár az ágon az a sárga levél míg fúj a februári
északi és déli szél arra kényszerít bennünket
ugyanúgy hunyorogjunk a déli fénycsóvák áradatában
mint a szédületesen kavargó hópehelyviharban
 
Ki az az ember az Úri és a Népi utca sarkán aki tíz lépést
az egyik utcán majd néhányat a másikon tesz meg és
mindig a kereszteződéshez azon halott óra alá tér vissza
amelyik őt kivéve mindenkinek a valós időt jelzi
 
Nem végső ideje-e annak hogy azt az átkozott helyet
elhagyva egy másik melegebb szél nélküli tájra menjen
ahol csak egyetlen egyirányú útjelző nélküli utca van vagy
egy másik bágyadt álmában még meg nem élt mesébe
 
Ki az a nő aki büszke fejét egy pillanatra sem emelve
ment el mellette tekintetét az aszfaltra lába elé szegezve
nagyon vigyázott csak azokra a kőkockákra lépjen
melyek ifjúságának nyomaival nem jegyzettek
 
A két egykor oly hangos remény-utca kereszteződésében
mit keres az a Férfi és az a Nő – Saját vagy Idegen
elszökött árnyat – Saját vagy Idegen gyereköröm erejével
ifjúkori kacajjal egykor keletkezett meztelen lábnyomokat
 
Te Föld – akit egykor a madarak csicsergése és
a hajnalhasadással meg az éj pazar nótás kedvű
díszőrségével együtt örültek mosolya keltett életre
látod-e az a két embert a múlt és a jövő idő között
 
Milyen elveszetten mozog – vállukon a mennyei kert
legszebb soraiból készült fűzér és a vágy-palást amit
a hittel elcsábítottak ugyanazon az úton járva viseltek és
csak látszólag nem gondoltak azokra akiket szerettek
 
Mire vár az ágon az a sárga levél míg fúj a februári északi és
déli szél arra kényszerít bennünket ugyanúgy hunyorogjunk
a verőfényes nappal déli fénycsóváinak áradatában mint
 a szédületesen kavargó reménytelen hópehelyviharban
 
Fordította: Fehér Illés

Adrijana Marijanušić Ima nekog koga nema – Létezik valaki aki nem létezik

Adrijana Marijanušić Subotica 29. avgust 1970. – 

Ima nekog koga nema   Imam te u sećanjima koja blede U prvom poljupcu Uzdahu i seti…   Imam te kao sada sede Dok čekam da u nebo poleti Paperjasti san obećanja Da ćemo se vratiti…   Imam te u suzi Patnji i praznini Koju osećam kada Mi se grudni koš raspada…   Imam te uvek za sebe Kada razbijena patim za Ukradenim odjecima tišine Tražeći tvoje linije na dlanu…   Imam te potpuno obična Razumna i hladna za sve oko sebe Kada rešavam probleme i dileme Ne svoje već tuđe…   Imam te u krvi, u laži tvojoj Posmatraš me sve luđe Tražiš priznanje telepatski Koje te je sludilo…   Imam te u dubini Nikom je otkrila nisam Crna je kao ponor Gde vrište pagane duše…   Nemam te kada se setim Da si mi bio pokajanje Iskušenje i kazna…   Tu se zaledi osmeh i opomena Zaborav, kao misao prazna Da moramo dalje…

Létezik valaki aki nem létezik   Halványodó emlékeimben létezel Az első csókban Sóhajban ürömben…   Mint most őszen létezel Míg várom hogy visszatértünk A pihekönnyű ígéret álma Az égbe röppenjen…   Könnyeimben létezel Gyötrelemben és ürességben Melyet mellkasom Szétesésekor érzek…   Számomra mindig létezel Ahogy tenyeremen vonalaidat keresem A lopott csend visszhangjáért Agyonhajszoltan sóhajtok…   Mindennapi asszonyként őrizlek Aki nem saját mások Ügyes-bajos gondjait Józanul higgadtan megoldja…   Véremben őrizlek engem az egyre Zaklatottabbat hazugságaidban méregetsz Telepátiai bevallást követelsz Attól aki téged őrületbe kergetett…   A mélyben őrizlek Senkinek sem árultam el Sötét mint a szakadék Ahol pogány lelkek visítanak…   Nem létezel mikor felidézem Voltál bűnbánat Kísértés büntetés…   Itt megfagy a mosoly és a figyelmeztetés A feledés üres gondolat Tovább kell haladni…   Fordította: Fehér Illés

Izvor: https://ljiljanasarac.com/adrijana-marijanusic-slika-recima/

Valentina Novković Кад умине – Mikor eltávozik

 

Valentina Novković Beograd, 16. 05. 1973. – 

Кад умине   Не једном, восак је моје дланове палио, тамјаном сам ближње призивала. У јутрима где се кантар поштењу церекао, лаж  се плаштом покривала. Плаштом од бездана непопуњивих.   И пад лепоту има. Кад се усправиш.   Не једном, наоко целовитој, крцкало је у мени преосталих костију, невидне сам вране осмехом растеривала, други да крваве кораке не опазе.   И крик памти радост појања. Кад утихне.   Не једном преци су ме с обале враћали, новчиће сам у реку бацила, чамац се опасно љуљао без весала и лађара; пијавице се из воде грохотом смејаху.   И бол има мати осмехнуту. Кад умине.

Mikor eltávozik   Tenyeremet a viasz nem egyszer égette, felebarátaimat tömjénnel idéztem. Reggelenként, mikor a mérleg kinevette a tisztességet, a hazugság magát palásttal takarta. A feneketlen mélység palástjával.   Az esésnek is meg van a maga szépsége. Mikor felállsz.   Nem egyszer, bennem, a látszólag egészben, ropogtak a megmaradt csontok, a rút varjakat mosollyal riasztottam, hogy a véres lépteket mások ne lássák.   A sikoly is jegyzi az egyházi ének örömét. Mikor elcsendesedik.   Őseim a partról nem egyszer térítettek vissza, a folyóba érmeket dobáltam, a csónak evező és kormányos nélkül veszélyesen imbolygott; a vízben piócák röhögtek.   A kínnak is van mosolygós anyja. Mikor eltávozik.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Валентина Новковић: Небогледни пев АСоглас д.о.о. Зворник, 2022. стр. 9.

Đorđe Kuburić Зрикавац – A tücsök

 

Đorđe Kuburić Bačko Petrovo Selo 1958. – 

Зрикавац   Пре коју ноћ обзнанио је лето. Увек са истог места, cамо тај један cваке ноћи oспокојује двориште cвојим равномерним, уравнотеженим зричањем. Слутим: зна да волим га слушати. Кад изађем, зазврчи срећније и гласније.

A tücsök   Pár éjjel ezelőtt bejelentette a nyarat. Mindig ugyanarról a helyről, csak az az egy, minden éjjel, egyenletes, békés ciripelésével az udvart nyugtatja. Sejtem: tudja, szeretem hallgatni. Mikor kimegyek, vidámabban, hangosabban ciripel.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ђорђе Кубурић: Песме из дворишта. Народна Библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2016. str. 15.

V. P. Већ дуго нисам – Hosszú ideje már

 

V. P. Pančevo 3. februar 1953. –

goog_1378280018Већ дуго нисам   Већ дуго нисам Писао песме Стално сам их Одлагао   У међувремену је више пута пожутело лишће сударило се дванаест возова на три аеромитинга пало је шест прототипова умрла су четири моја пријатеља   Нешто сам чекао шта сам чекао није ми јасно   Сад опет опада лишће осећам да ће до краја недеље негде да се сударе, сруше, изгоре у пламену керозина   Биће и те даће и умреће још један мој пријатељ... Шта чекам не знам   Неко би то назвао инспирацијом   али смрт ми није довољна очигледно ни то златно лишће...   Чак ни то чекање док се облачим, свлачим пресвлачим –   шапћући у себи: као зарни влач као зарни влач као влачни зар, као влачни зар...

Hosszú ideje már   Hosszú ideje már Hogy verset nem írtam Mindig Halasztottam   Időközben a lombozat többször megsárgult tizenkét vonat ütközött három légi parádén hat mintapéldány leesett négy barátom meghalt   Valamire vártam hogy mire vártam magam sem tudom   Most ismét hullanak a levelek érzem a hét végéig valahol ütköznek lezuhannak kerozin-tűzben elégnek   Tor is lesz és még egy barátom meg fog halni… Hogy mire várok nem tudom   Valaki ezt sugallatnak nevezné   de nekem a halál nem elég sem az az arany lombozat…   Még az a várakozás sem míg öltözködök vetkőzök átöltözök –   magamnak suttogom: mint a zár-vár mint a zár-vár mint a vár-záró mint a vár-záró…   Fordította: Fehér Illés

Izvor: В. П.: На одморишту, Народна библиотека „Стеван Првовенчани“ Краљево, 2019. стр. 57-58.

Miodrag Jakšić Pričam prijateljima – Barátaimnak mesélem

 

Miodrag Jakšić Beograd 1969. –  

Pričam prijateljima   Pričam prijateljima da sam sinoć upoznao Anabelu Basalo. Sedeli smo u kafani, pili mineralnu vodu, i popunjavali tiket sportske kladionice, dvoumeći se da li da za dve utakmice, švedske druge lige, odigramo fikseve ili ukupan broj golova. Pričam prijateljima, a oni mi odgovaraju: Bio si sa Anabelom Basalom i pričao o fudbalu?! Kretenu!

Barátaimnak mesélem   Barátaimnak mesélem, tegnap este megismerkedtem Anabela Basalóval.   Kávéházban ültünk, ásványvizet ittunk, sportfogadási szelvényekkel bíbelődtünk, közben két svéd második-ligás mérkőzés okozott gondot, fixre játtszunk vagy a gólok számára.   Barátaimnak mesélem, ők meg válaszul: Anabela Basalóval voltál és fociról meséltél?! Te idióta!   Fordította: Fehér Illés

Izvor: http://pisaric.blogspot.com/2014/03/poezija-miodrag-jaksic.html

Neda Gavrić Није знао, бог ми дао – Nem tudta, nekem Isten adta

 

Neda Gavrić Banja Luka 27. 07. 1980. – 

Није знао, бог ми дао   Све му стаде И под капу И под образ, Покидана душа Очи слане. Непроспаване ноћи Болом оковани дани, Напукло срце Живе ране. Све му стаде И под капу И под образ, Трепнуо није Покидао нити. Закопао љубав Ко убица тело И за своје дело Хтеде наздравити. Све му стаде И под капу И под образ, Одврнуо бола чесму. Није знао Бог ми дао Од бола да створим песму. Да је певам Да ме вине У висине У висине. После бола Среће пуно И милине И милине. Да одлази бол К'о љута гуја Певајући Алилуја Алилуја!

Nem tudta, nekem Isten adta   Mindene elfért A kalapja alatt, Az arca alatt, Lelke szakadt, Szeme sós.   Átvirrasztott éjek, Kínnal bilincselt napok, Meghasadt szív, Élő sebek.   Mindene elfért A kalapja alatt, Az arca alatt, Pillanatnyilag a szálakat Nem szaggatta.   Gyilkosként Temette el a szerelmet, És tettét Köszönté.   Mindene elfért A kalapja alatt, Az arca alatt, Kín-csapot nyitott.   Nem tudta, Nekem Isten adta, Hogy a kínból költeményt gyúrhatok.   Hogy szavaljam, Hogy a magasba, A magasba Emeljen.   Kín után Gyönyör jön, És mámor, És mámor.   Mérges kígyóként Távozik a kín, Dalol, Alleluja Alleluja!   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor