Risto Vasilevski (О)да мајци – Óda az anyához

 

Risto Vasilevski Nakolets, 31. januar 1943. –

(О)да мајци   Да ју је Бог имао ко зна како би свет изгледао   Можда би брига коју би с Њим поделила лишила природу зла човека да буде увек најгоре оружје   Свест о нама била би јаснија затамњена места оку ближа уму угоднија   Јер Она је Утроба у којој се све зачиње развија до рођења задојено њеним млеком успоставља равнотежу на којој све почива   Љубав браће и сестара не би одређивала мржња која је њено друго лице и својом сумњом све ремети   Чак би и смрт можда имала друго име   (О)да Мајци пресељеној у вечности и пре него што је помислила да роди Бога Мајци о којој можда ни Бог ништа не зна

Óda az anyához   Ha Istennek lett volna ki tudja a világ milyen lenne   Talán a gondoskodás melyet megosztott volna Vele a természetet a gonosztól szabadította volna meg az embert meg attól hogy ne a legrosszabb fegyver legyen   Önmagunkról a tudat tisztább lenne a homályos helyek a szemhez közelebb az elmének kedvesebbek lennének   Mert Ő a Mélység a születésig minden benne keletkezik fejlődik táplálkozik minden az általa teremtett egyensúlyon nyugszik   A testvéri szeretetet nem másik arca a gyanúval mindent megbontó gyűlölet határozná meg   Talán a halált is másként neveznénk   Óda az anyához aki mielőtt arra gondolt volna hogy Istent szüljön az örökkévalóságba költözött Az Anyához akiről talán maga az Isten sem tud semmit   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Živko Nikolić Длан. И праг – Tenyér. És küszöb

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Длан. И праг   Ја – почетак свега. Пре буђења, осенчено, притајено средиште недокучивог.   Ја – урез на прагу. Покадшто и сам праг. И длан. И путоказ.   И пукотина.   Ја – то је ваздух. Прозор у непознато. Нема га за додир, рам да му разбијеш, у буџак да га бациш, у бунар, рукама, очима ...   Све смерове познаје. Говори ти када не чујеш, друкчије сагледаваш, спаваш.   Где год да стигнеш за тобом долепрша, из нигдине се досели, сумњом те окупа, на почетак врати.   4. 2. – 10. 4. 2007. Београд

Tenyér. És küszöb   Én – mindennek kezdete. Ébredés előtt, árnyékban, titokban az elérhetetlen központja.   Én – a küszöbön rovátka. Olykor maga a küszöb is. És tenyér. És útmutató.   És hasadás.   Én – ez levegő. Ismeretlenbe nyíló ablak. Érinteni nem lehet, kerete sincs, hogy eltörd, a szemétdombra, a kútba dobd, karoddal, szemeddel...   Minden irányt ismer. Akkor beszél hozzád, mikor nem hallod, másként értékelsz, szundítasz.   Bárhová érsz, utánad lebeg, a sehol-sincsből érkezik, kétkedésben fürdet, a kezdethez terel.   2007. 2. 4. – 4. 10. Belgrád   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Сеоба у невреме, Граматик, Београд 2010. стр. 7-8.

Željka Avrić Крдо – A csorda

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Крдо   збијено у рику у топот и облачје    рогови крпе                распорену тишину       кресивом копита       подрхтава видик         у оку олује                  распрскава се мрак     не остаје ништа      осим магле и стоке

A csorda   bőgésbe dobogásba és felhőbe gyömöszölt   a felhasított csendet szarvak foltozzák   a láthatár a paták villanásától remeg   a homály a vihar szemében válik semmivé   ködön és jószágon kívül semmi sem marad   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Nenad Grujičić Песничка тетка – A költő nagynénje

 

Nenad Grujičić Pančevo 12. septembar 1954. – 

Песничка тетка   Моји пријашини пишу песме           и весели с тетком           шетају кроз свет.           Поводом тога           ово се мора рећи: Ако је тетка већ извела песника у шетњу мора да је           и она образована купусара.   Тетка вôда песника да би овај видео што више света. А свет није мали: то се по комшилуку види. Да није тете не би било ни поете.   Теткин песник од бога је дат. А тек тетка?! Она је стубишна вредност модерне лирике           и о њој ћемо           у предговорима.   Него шта ћемо с песником? Види ли           и он           што тетка види? Ко коме пише песме?   Ено сумрак пада на Дунаву! Не бери бригу, о свему тетка води рачуна. Лоше ће стихове она маказама да одсече.

A költő nagynénje   Elődeim verseket írnak           és vidáman nagynéninkkel           járják a világot.           Ezzel kapcsolatosan           le kell szögezni: Ha már a nagynéni sétára vitte a költőt biztosan           ő is képzett zöldséges.   Úgy vezeti a költőt, hogy minél többet lásson a világból. A világ meg nem is olyan kicsi: ezt a szomszédság bizonyítja. Ha nagynéni nem lenne költő sem lenne.   A nagynéni költője istenadta. Hát még a nagynéni?! Ő a modern líra alappillére           róla a bevezetőkben           szólunk.   De mit tegyünk a költővel? Látja-e          ő is          amit a nagynéni lát? Ki kinek írja a verseket?   Íme, a Duna a szürkületbe veszik! Sebaj, a nagynéni mindenről gondoskodik. A kontár sorokat ollóval egyszerűen kinyírja.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: НенадГрујучић: Дарови, Орфеус, Нови Сад, 2009.

Vlasta Mladenović Gospode, koji je ovo vek – Uram, melyik kor ez

 

Vlasta Mladenović Šarkamen kraj Negotina 17. mart 1956. – 

Gospode, koji je ovo vek kad moje ljubavi nema               (Adam Puslojić)   Nema veka, ali ima večnosti, ljubavi moje, zvezda koja me gleda, i bdi, i brine kao i uvek. Nije ovo više vek, sve je prolazno, on je samo senka, mene moja večnost, moja ljubav čeka.

Uram, melyik kor ez, hiányzik szerelmem            (Adam Puslojić1)   Kor, nincs, de van öröklét, szerelmem, egy csillag, mely velem van és virraszt és vigyáz rám, mint mindig. Ez többé nem kor, minden mulandó, csak árny, engem a végtelen, szerelmem vár.   1A vers címe Adama Puslojić (1943. – 2022.) szerb költő kétsorosa   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Vlasta Mladenović: Jasnina poljana, Presing, Mladenovac, 2024. str. 13.

Nenad Grujičić TO – EZÉRT

 

Nenad Grujičić Pančevo 12. septembar 1954. – 

ТО   Било шта да се прича                         и нагађа о свему овоме ништа се неће знати јер док пишем изражавам дубоку бригу за ТО                         и само тада                         тамо неке мени судбински јасне слике                         и прилике                         јесу несметана шетња             до сна једине раскоши гдје нема разлике између мене                         и мени различитих љубимаца Природе                         и Размишљања.

EZÉRT   Bármit mesélnek                      és találgatnak bármiről semmit sem lehet tudni mert míg írok mélységesen aggódok EZÉRT                      csak akkor                      valahol ott a számomra sorsszerű éles képen                      és alkalomkor                      igen a zavartalan séta közben          a képzeletig ott az egyetlen nyughely ahol nincs különbség közöttem és                     a tőlem eltérő Természetkedvelők                    és Elmefuttatások között.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: НенадГрујучић: Дарови, Орфеус, Нови Сад, 2009.

Obren Ristić Пси лају – A kutyák ugatnak

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Пси лају                           Још једно писмо из Србије,                         Пролећа 1999   И ова протече вода!   Узалудан је сваки напор да звук разаберемо тек. А птице нам црне слећу и бетон гризу са мостова којих је све мање.   Пролеће је стигло у крајеве наше и са неба трешње падају – у реку право.   Људи масовно у природу излазе, са неба дарове сакупљају: проклетства, заблуде, бунике и клетве. (Праве рала, звери кроте).   Пијанством до лудила сви су срећни! Ни крзнаш Маркс ни кожодер Лењин не би се овде боље снашли. А кучкин син?   А кучкин син...   Пси лају да се полуди – данас нам опет рече Јесењин.

A kutyák ugatnak                                Még egy levél Szerbiából,                              1999 tavaszán   És ez a víz is elfolyik!   Hiába minden erőfeszítés, hogy legalább a hangot felismerjük. Fekete madarak lepnek el bennünket az egyre kevesebb hidak betonútját szaggatják.   Megérkezett a tavasz az égből cseresznye hullik – egyenesen a folyóba.   Ember-tömeg a természetben égi ajándékokat gyűjtenek: átkokat, tévedéseket, farkasbogyót és kínt. (Ekéket készítenek, vadakat szelídítenek.   Részegen a bolondulásig boldogok! Se Marx, a bőrüzér, se Lenin, a bőrnyúzó, itt nem találta volna fel jobban magát. És a rohadék?   A rohadék…   A kutyák ugatnak, veszettül – mondja nekünk ma ismét Jeszenyin.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.