Gergely Tamás Lék a jégen – Pukotina na ledu

Gergely Tamás Brassó 1952. augusztus 19. –  

Lék a jégen        Vadmalacnak újévi fogadalma volt, hogy léket vág a tó vizébe, és megfürdik, legalábbis egyszer alámerül a hideg vízben.      Jó az állítólag a vérkeringés szempontjából, ő maga úgy fogalmazott, hogy: ”megpezsdül tőle a vérem”.      Ki is ment, azaz magával vitte Malackát, hogyha mégis bajba kerül, legyen, aki segítse, Kismalacnak a kezébe nyomta a fényképezőgépet, hogy a nagy eseményt örökítse meg. Léket nem kellett neki vágni, mert előtte megtették mások, viszont…      Na ez az. Amikor a négyzet alakú vágást megpillantotta, megtorpant Vadmalac. Elnyargalt a közeléből azt kiáltozva, hogy otthon felejtette a… törülközőjét.

Pukotina na ledu        Vepar se zakleo za novu godinu da će na jezeru napraviti pukotinu na ledu i okupaće se, makar jednom u ledenoj vodi potonuti.      Navodno dobro je radi cirkulacije krvi, kako on sam formulirao „od toga će mi krv da provre“.      I izašao je, u stvari je i Prasicu sa sobom poveo, ako će nešto krenuti na zlo, neka bude neko ko će pomoći, a Prase je fotografski aparat dobio da ovekoveči velik događaj. Pukotinu nije trebao raditi, to su pre njega drugi uradili, međutim…      To je to. Kad je onu četvorougaonu pukotinu ugledao, Vepar je zastao. Otrčao je iz blizine i vikao, kod kuće sam ostavio… peškir.   Prevod: Fehér Illés

Forrás: https://lenolaj.hu/2025/01/31/gergely-tamas-lek-a-jegen/

Nenad Grujičić Велика пометња – Zűrzavar

 

Nenad Grujičić Pančevo 12. septembar 1954. – 

Велика пометња   Душа једном напусти тијело                                 и не враћа се у исто. Слободна истражује                                 и лови опет неког створа                                 да му се усади да га оптерети читавог живота.   Моја душа поприлично мирује. Не залази у наше заједничке проблеме онолико колико ја то чиним                                 и поједох се жив                                 што понекад не могу                                 пјесму написати или још горе кад помислим                                и уплашим се                                да никад ништа нећу написати.   О велике ли пометње! Ни трага ни гласа од створитеља а ја нагађам                                и увеличавам                                овако дивно стање                                мога меса.

Zűrzavar   A lélek egyszer elhagyja a testet                                és ugyanabba nem tér vissza. Szabadon kutat                             teremtést keres                                ahová beleköltözhet hogy egész életén át terhelje.   Lelkem nyugodt. Közös gondjainkba hozzám hasonlóan nem avatkozik                                és valóban dühít hogy                                olykor képtelen vagyok                                verset írni vagy még rosszabb megrettenek                                ha arra gondolok                                soha semmit sem fogok írni.   Ó micsoda zűrzavar! A teremtőnek nyoma sincs én meg találgatok                                és eltúlzom                                saját testem effajta                                fenséges állapotát.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ненад Грујичић: Дарови, Орфеус, Нови Сад, 2009.

Obren Ristić Врла страна – Vrla strana

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. –  

Врла страна1   Недељку Богдановићу   Овде бити готово божански Спојити се са шумама Које полагано отима Стара планина   Овде бити Хиљаде и хиљаде година Травка једна књига староставна   И свако ново јутро Што одише дахом предака   Овде бити Где уморни поглед лековитим биљем Претвара се у бистар зденац   За песму једну Давно започету   1Наслов лирске књиге Недељка Богдановића и име брда понад његове родне куће у селу Бучуму, у источној Србији.

Vrla strana1   Nedeljko Bogdanovićhoz   Itt lenni szinte isteni Egyesülni lehet a Stara planinához2 Tartozó erdőkkel   Itt lenni Évezredeken át Egy fűszál élemedett könyv   És minden új reggel Az ősök leheletét idézi   Itt kell lenni Ahol a fáradt tekintetet a gyógynövények Kristálytiszta forrássá   Egy régen elkezdett Költeménnyé varázsolják.   1Vrla strana (Gyönyörű oldal) – Nedeljko Bogdanović válogatott verseskötetének címe és hegy szülőháza felett Burčum falunál, Kelet-Szerbiában 2Hegy Kelet-Szerbiában   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.

Милан Орлић: Бог, ђаво, морнар – Isten, ördög, tengerész

     Милан Орлић Панчево 15. новембар 1962. –

                                                                                                                                                                                                                                                              Бог, ђаво, морнар 

Још као мали од палубе, схватио сам, некако,

не знам како:

да све куће дворишта немају, ни бродови сви

луке своје, ни

сидра, сва корита бродска. И да једру понеком,

катарка баш и

није суђена: кад му је најпотребнија, нарочито.

И пре мене,

знали су, морнари искусни, вучине морске:

да бродити

значи у очи, смрти гледати. У таласе морске,

у плавет небеску:

што је исто. И ево, док у кабини бродској,

седим докон и,

као у капсули космичкој, пишем песму, чујем

кораке: чији бат

ослушкујем, још из потпаљубља најзатуренијег

кутка, његовог.

И знам, добро знам: то Ђаво, докони, на врата

кабина, куца:

морнара пловидбом исцрпљених, невољом

кушаних, упорно:

искушењима подлеглих. О, како само уме,

да закуца лепо

на врата, непозван! Куд год да се окренем,

где год да погледам:

шта год да учиним: или не учиним: ша пат

Његов, умилни,

чујем. Пријатељства сваког, пријатељ: уговоре

нуди: краткорочне,

дугорочне, доживотне. До плате, морнарске,

на рате. Бескаматне:

неповратне. Опосли брзо, брже још узме, све

што је дао, галантно:

душу, нарочито. Али ја радим. Пе сму пишем:

струјама њеним

ношен, ћудима тетошен, изгледа, некако ипак

одолевам. Види

ту муку: Ђавоље око: моју, морнарску: слабост

ту и снагу, накрај

света, самотног. Не бих да сметам, док одлази

каже, подругљиво:

љубазно додајући: наставите, наставите, само:

не обазирите се

на мене. Сушту суштину да овејавате, неуморно.

Уосталом, овејану:

превејану као осмех мој, што Вам се у лице цери:

по ко зна који пут.

Али ја радим, кажем, од бојазни своје, од влати

траве тиши:

крхкошћу заштићен кобном и незаштићеношћу,

властитом. Све док

Јагње једно, Недужно и Умиљато, оком једреним:

једро једрењу

несвикло: крхко: моје, твоје, наше: будно мотри.

 

Извор: Милан Орлић: Из бродског дневника, Мали Немо Панчево, Градска Библиотека Вршац, 2021. стр. 47-49.

 

 

                                                                                                                                                                                                                                                                                      Isten, ördög, tengerész

 

Még mint fedélzetsegéd megértettem, valahogy,

nem tudom hogyan:

udvara nincs minden háznak, ahogy kikötője sincs

minden hajónak, se

horgonya, hajódereka. És néhány vitorla

árbóc nélkül

marad: amikor a legszükségesebb, főleg akkor.

Előttem is,

tudták, a tapasztalt tengerészek, a tengeri farkasok:

jólétet

jelent, a halál szemébe nézni. A tengeri hullámokat,

a kék eget nézni,

ugyanaz. És íme, míg a hajófülkében tespedten

ülök és

mint valami kozmikus kapszulában verset írok, lépteket

hallok: kinek a lábdobogását

fülelem, még a hajótér legeldugottabb

sarkából.

És tudom, jól tudom: az Ördög, a tétlen, kopog

a kabin ajtaján:

a hajózásban elfáradt, kihívásokkal szembenézett

tengerészén, kitartóan:

a kísértéseknek engedőén. Ó, hogyan is tud,

oly szépen kopogni,

az ajtón, hívatlanul! Bárhová is fordulok,

bárhová nézek:

bármit teszek: vagy nem teszek: az Ő

suttogást, megnyerőt,

hallom. Barátságos, mindenki barátja: szerződéseket

kínál: rövid lejárattal,

hosszú távra, életre szólóan. Tengerészfizetéshez mérten,

részletre. Kamatmentesen:

mindörökre. Gyorsan előkészíti, még gyorsabban elveszi,

amit adott, gálánsan:

a lelket, főleg. De én dolgozom. Ver set írok:

az áramlatokkal

együtt, egyéniségemmel dédelgetve, úgy látszik, mégis

ellenállok. Látja

a kínt: az Ördög szeme: a tengerészét, az enyémet: e

gyengeséget és erőt,

a világ végén, magányomban. Nem akarok zavarni, mondja

távozóban, gúnyosan:

udvariasan hozzátéve: folytassa, nyugodtan folytassa:

rám ne

figyeljen. A lényegre összpontosítson, fáradhatatlanul.

Különben, kifosztottan:

mint mosolyom, találékonyan, ami az Ön arcába vigyorog:

ki tudja hányadszor.

De én dolgozom, mondom, félénken, a fűszálaktól

csendesebben:

kiszolgáltatottan, végzetes törékenységgel védetten.

Mindaddig, míg

egy Bárány, Ártatlan és Jóindulatú, a vitorla szemével:

a vitorlát, a vitorlázáshoz nem

szokottat: törékenyen: mindannyiunkét: éberen figyeli.

 

Fordította: Fehér Illés

Biljana Milovanović Živak: Између вертикале бога и ђавола – Az isten és az ördög merőlegese között

 

Biljana Milovanović Živak Požarevac, 7. mart 1972. –   

Између вертикале бога и ђавола   Не можеш стајати раскречених ногу Између вертикале Бога и ђавола   Левом руком за једну, десном за другу страну Кад колена клецну, као Бранкова (иако твоја „слабачка” нису)   Не можеш стајати између и држати се За обе гране, за оба стабла Чаробног пасуља   Доћи ће трен Као што је сада дошао Када ћеш морати једну да пустиш   И тако висећи, држећи се једном руком Целим ћеш се телом објумити Као грешница са иницијала   Исцепане странице Мирослављевог јеванђеља Која се чува у Москви. И тако, висећи, Мораћеш се увртети   Око само једне стабљике, као пузавица, Око оне која те у небо води Или оне која те у земљи црвима нуди.   1Branko Radičević – szerb költő

Az isten és az ördög merőlegese között   Az isten és az ördög merőlegese között Nem állhatsz szétvetett lábakkal   Bal kezeddel az egyik, a jobbal a másik oldalra Amikor megroggyan a térd, mint Brankoé1 (pedig a tiéd nem „gyengécske”)   Mindkét ágba, a csodabab mindkét Szárába kapaszkodva, köztes Térben nem állhatsz   Eljön a pillanat Mint ahogy most eljött Amikor az egyik ágat el kell engedned   És csüngve, egy kézzel kapaszkodva Egész testeddel fogod átölelni, Mint a bűnbe esett nő a kezdőbetűn,   A Moszkvában őrzött Miroslav-evangélium kitépett oldalán. És csüngve, Forognod kell   A kúszónövény csak egyik szára körül, A körül, amely a mennybe vezet Vagy a földbe, ahol a kukacoknak kínál.   1Branko Radičević – szerb költő   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Биљана Миловановић Живак: Ти, међутим, Књижевна општина Вршац, Вршац, 2022.

Željka Avrić Бдење изгубљених – Az elveszettek virrasztása

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Бдење изгубљених   откако сам изгубио себе у покушају да будем не знам који је век и ко сам у њему не знам како сам и колико ћу дуго зидови играју између две ватре подељени у тескобу и крик тама удара у мисли као звоник у слепо око крвоток згуснут стрепњом у очима гасну сијалице одавно не певам не сањам не трајем не волим ништа осим самоће у себи не чекам никога и нико ме не чека сам без светлости и без жеља претворен у остатке закључан  у себи као казни где сам престао да будем и постао бивши

Az elveszettek virrasztása   Azóta hogy megpróbáltam lenni de önmagamat elveszítettem nem tudom melyik században és ki vagyok nem tudom hogy vagyok meddig leszek szorongásba és sikolyba osztva a falak két tűz között játszanak az elveket mint harang a vak szemet homály üti a vérkeringés szorongással sűrített a szemekben kialszanak az égők régóta nem dalolok nem álmodok nem vagyok magányomon kívül semmit sem szeretek senkit sem várok senki sem vár egyedül vagyok fény és kívánságok nélkül maradék lettem büntetésként önmagamba zárva immár nem vagyok egykori lettem   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Goran Labudović Šarlo Време се успорава ћутњом – Az időt fékezni hallgatással lehet

 

Goran Labudović Šarlo Vrbas 1970. – 

Време се успорава ћутњом
 
Моје камење дише наслоњено о стабло нара,
на стенама лишајеви и маховине обележавају
своје празнике под снегом и на сунцу.
 
Моја стабла имају очи имају осећања имају трнке
за сву памет овог света, моја стабла говоре
језиком који није једноумно корпоративан.
 
Моје птице од риба позајмљују бочну линију,
људи себе не треба да описују разочарењима
неоствареним надама и залудним очекивањима.
 
Моје време се успорава у возу ћутњом путника.
Сартр је на питање ко је јунак наших дана
рекао да је то човек у бекству.
 
Моји градови и села издишу водену пару
да у ваздух дигну поклопац што подрхтава,
и распу говеђи бујон у ком се крчкају.
 
Моје време се успорава ћутњом
и погледом искуства што држи свитање
на длану, невидљиво општем мањежу.
 
Izvor: Горан Лабудовић Шарло: Друштвено књиговодство, Графопринт, Горњи Милановац, 2023. стр. 19.
 
 
Az időt fékezni hallgatással lehet
 
Köveim gránátalmára támaszkodva lélegeznek,
 a sziklákon a hó alatt és a napon
ünnepeiket zuzmók és mohák jelzik.
 
Az általam ültetett fák látnak, éreznek, tüskések,
bölcsek, az általam ültetett fák beszélnek is,
közös érdekeket együgyűen nem képviselnek.
 
Madaraim vonalaikat a halaktól kölcsönzik,
az emberek önmagukat ne csalódásokkal,
keserűséggel, hiábavaló várakozással jellemezzék.
 
Időmet a vonatban az utasok hallgatása fékezi.
Sartre a kérdésre, ki a napunk hőse,
azt válaszolta: a menekülő ember.
 
Városaim, falvaim vízpárát lehelnek ki,
hogy a remegő fedőt a levegőbe emeljék
és a gulyást, melyben főnek, szétszórják.
 
Időmet fékezni hallgatással és a lovarda
számára láthatatlan virradatot tenyerén
tartó tapasztalat tekintetével lehet.
 
Fordította: Fehér Illés