Silvana Andrić Студен камен – Rideg kő

 

Silvana Andrić

Студен камен   Какве су то песме у којима нема стотину звезда, нема мора које још капље и скупља се у поглед некаквих крупних очију вечнијих од свега, нежности у којој се не додирују музике, светлости које не тиња и може да се угаси? Каква је то досада од које нико више не зна и не може да нас спаси?

Rideg kő   Milyen költemények ezek, melyekben nincs száz csillag, nincs még csepegő tenger, mely a mindennél véglegesebb hatalmas szemek tekintetében összpontosul, gyengédség, melyben nem érintkeznek a dallamok, eloltható pislákoló fény? Milyen unalom ez, melytől többé senki sem képes bennünket megmenteni?   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Obren Ristić 15. Магистрале – 15. Főutak

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

15. Магистрале   Ако бих град зидао дворе и куле камене Овде бих древне довео мајсторе Оне у вековима минулим заборављене Оне који једини су вични да моје намере   Тек наслуте И праву меру Тачан угао Изласка и заласка сунца и месеца спрам Бесконачности у пени, зрак по зрак, кам На камену. Њима ће се само казати ко   И како ће будуће насеобине, те куће Небеске населити. И невеста чија ће Безданим темељима своје девичанство дати   Јер само ће они, из векова давних неимари Ветрове дивље моћи потчинити и призвати Нови сунчев зрак. Ти сутрашњи варвари.

15. Főutak   Ha várost napsütötte kastélyokat építenék Ősi mesterembereket szerződtetnék Azokat a múlt századokban feledetteket Elképzeléseimet valóra váltani csak ők képesek   Sejtik A valós méretet Tudják a napkelte a napnyugta és a hold milyen szöget zár A végtelen pezsgésben, sugár után sugár, Kő után kő következik. Nekik csak szólni kell   Kik fogják e földöntúli területeket Benépesíteni. És milyen feneketlen Alapoknak adja ártatlanságát az ara   Mert csak ők, a múlt századok építészei Képesek legyűrni a vad szeleket megidézni Az új napsugarakat. A jövendő szertelenei.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: Дарови јутра, Ревнитељ, Ниш, 2024. 37. стр.

Srđan Opačić Бардови – Bárdok

 

Srđan Opačić Osijek 23. novembar 1967. –

Бардови   Гледам своје пријатеље Песнике раскошног дара Гледам их старе Негде на крају пута Видим их већ као споменике Видим њихове бисте Попрсја и целе фигуре У бронзи У мермеру Видим их у парковима У школским двориштима На трговима Видим њихова имена На институцијама културе Гледам их док ћуте Гледам их замишљене Покушавам да ухватим трен Кад постају бардови.

Bárdok   Nézem barátaimat A tehetséggel megáldott költőket Nézem őket öregek Valahol az út végén Emlékművekként látom őket Mellszoborok Hermák egész figurák Bronzból Márványból Látom őket parkokban Iskolaudvarokban Tereken Látom nevüket A kultúrintézményeken Nézem őket a hallgatagokat Nézem őket a gondolatokba merülteket Próbálom azt a pillanatot elkapni Amikor bárdokká válnak.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Срђан Опачић: Истина о смрти је лаж београд, Свет књиге 2019. стр. 11.

Aca Vidić Брига – Aggály

 

Aca Vidić Rajković, 14. juli 1959. – 

Брига                     С Р —  једини одговор   Пре извесног времена Забринуо сам те Велики пишче   Чудиш се Како сам Могао Јаку реч заменити за Пакао   Тајна је у венама   Разоткрити не можеш Ни боју моје крви   Твоје очи не виде све што уши чују     ОД КАДА МИ МУЊА СКАКАЛА ПО ГЛАВИ Радо мењам реч за било што   1984.

Aggály                     Sk —  az egyetlen válasz   Valamennyivel ezelőtt Gondba ejtettelek Nagy író   Csodálkozol A megfelelő Kifejezést Hogyan cserélhettem Pokolra   A titok a vénákban van   Vérem színét sem tudod Kideríteni   Szemed nem lát mindent amit füled hall     AMIÓTA FEJEMEN A VILLÁM UGRÁLT A szavakat előszeretettel bármire cserélem   1984.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Аца Видић: Јахао сам према дрворедима, Златно Руно, Београд, 2021.

Dejan Spasojević Aфоризми XIV. – Aforizmák XIV.

 

Dejan Spasojević Loznica 19. 01. 1978. – 

Aфоризми XIV.   Књига му је мрак, зато не дају да угледа свјетлост дана. Кад кренеш да причаш о себи и стању у друштву или ћеш критиковати или показати амбицију , а то носи ризик, тако да је најбоље ћутати. Сво је добро док људско понашање не почне да вријеђа вјештачку интелигенцију.   Пожељне су оштре мисли и блага нарав. Смјеста су поручили:  доста је тапкања у мјесту! Археологија ума: копање по сјећањима и успоменама.   Џаба му је што је њихов кад није „сав свој’’.   Развој вјештачке интелигенције код нас је дошао до оне народне „Aл ти доћи ћу ја’’. Били су као шипка и бубањ све док није пролупао. Џаба исписујемо историју кад нам је стално мијењају.   Њихово понашање вријеђа чак и вјештачку интелигенцију.

Aforizmák XIV.   A könyv számára homály, napvilágra ezért nem engedik. Ha önmagadról vagy a társadalomról beszélsz, vagy bírálsz vagy becsvágyat mutatsz, ez viszont kockázatos, hát jobb, ha hallgatsz. Minden rendben van, míg az emberi magatartás el nem kezdi sértegetni a mesterséges intelligenciát.   Üdvös az éles elme és a békés természet. Helyben azt üzenték: elég volt a helyben topogásból. Elme-archeológia: kutatás az emlékekben, örökségben.   Hiába az övéké, ha „nincs magánál”.   A mestersége intelligencia fejlődése nálunk elérte a közmondás szintet: „Majd gyüvök”. Úgy éltek, mint az ütő és a dob, míg el nem tört. Hiába írjuk a történelmet, mikor állandóan változtatják.   Viselkedésük még a mesterséges intelligenciát is sérti.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Дејан Спасојевић: Исклесане мисли – афоризми, АСоглас, Зворник, 2025.

Kajoko Jamasaki Сан или успомена – Álom vagy emlék

 

Kajoko Jamasaki Kanazava, 14. septembar 1956. – 

Сан или успомена     Ту престаје стаза. (Пре него што си ме нашао.)   Дете носи воду да посети храст.   Под небеским сводом жива бића шапућу.

Álom vagy emlék   Itt az út vége. (Nem találtál meg.)   A gyerek vizet visz, hogy meglátogassa a tölgyet.   Az égbolt alatt élőlények suttognak. Fordította: Fehér Illés

Izvor: Кајоко Јамасаки: こどものいる情景 – Призор са децом, Меридијани, Смедеревска песничка јесен, 2023.

Miodrag Jakšić Da prolog bude samo jedan refren – Az előhang egyetlen refrén legyen

 

Miodrag Jakšić Beograd, 16. april 1969. – 

Da prolog bude samo jedan refren
 
Iznemoglo, uzdisajno, uživajući mirno, élvezem
Sviram gitaru, intimno. gitárom pengetem, meghitten.
Onako, kako inače to ne znam da radim.
Krenem, pa se vadim...
Jednako loše kao pre 36 godina na radnoj akciji Jasenovac 88.
Što bi rekao moj kum, u srcu te nosam...
I kao da se ništa nije promenilo.
Sve iste pesme sviram, rovarim,
Te iste akorde kvarim
I slike slične škrabam.
Tebi se jedino, nadam.
Hiljade pesama napisah od tada...
Milione ih čuo i voleo.
Mnogo učinio, još više hteo...
Sve je prolazilo toliko tečno, da u roman stane na prvoj strani,
Duša se time hrani, da prolog bude samo
jedan refren. Prezren. Lenézett
Toliko toga, toliko svega, a isto sve...
Volim te kao pre...
Akordi isti, melodije te.
Dodirujem gitaru čitav dan,
Taj umireni rokenrol...
Samo zato, da joj zahvalim za bol,
u jabučicama prstiju, za nesazvučje moga glasa i njenog sinhrona...
Razlici u dva tona.
Pesmu ti sklapam,
Čvrstu kao dom...
I da, Da, da...
Sam sam sa njom. Gitarom tom…
Ne brini, spavaj blaženim snom.
 
Izor: autor
 
 
Az előhang egyetlen refrén legyen
 
Kimerülve, elcsigázva élvezem
Ahogy gitárom meghitten pengetem.
Úgy, ahogy különben nem tudom.
Elkezdem, nem megy...
Ugyanolyan rosszul, mint 36 éve a Jaszenovac 88 munkaakción.
Ahogy sógorom mondaná, a szívemben hordalak...
És mintha semmi sem változott volna.
Ugyanazt játszom, ráfogom,
Ugyanazokat az akkordokat rontom,
És hasonló képeket ecsetelek.
Egyedül téged várlak, reménykedek.
Ezrévek írtam azóta a dalokat...
Ki tudja mennyit hallgattam, szerettem.
Sokat tettem, még többre törekedtem...
Minden oly egyszerű volt, egy regény első oldalára elférne,
A lélek ezzel táplálkozik, az előhang egyetlen
Refrén legyen. Lenézett.
Annyi minden, annyi valahány, de az egész ugyanaz...
Szeretlek, mint egykor...
Ugyanazok az akkordok, a dalok,
Egész nap gitárom tartom.
Az a menyugodott rock and roll...
Csak azért, hogy köszönetet mondjak,
ujjaim hegyében a fájdalomért, hangom, az összecsengés torzulásáért...
A két hang közötti különbségért.
Dalt neked állítok össze,
Otthon-szilárdat...
Hogy, Igen, hogy...
Egyedül vagyok. A gitárral...
Ne aggódj, legyen nyugodt az álmod.
 
Fordította. Fehér Illés