Gergely Tamás Hód - Dabar

 

Gergely Tamás Brassó 1952. augusztus 19. –

Hód        Malacka természettudományos filmet nézett. Majd átjött Vadmalachoz a szomszéd szobába és lelkesen mesélte:      - Képzeld, a hódok megfogják egymás lábát, hogy éjszaka a víz ne sodorja el őket egymástól!      - Szép! - mondta Vadmalac.      Kinyújtja ő is a kezét.

Dabar        Prasica je naučnopopularan film o prirodi gledala. Prešla je u drugu sobu kod Vepra i oduševljeno pričala:      – Zamisli, tokom noći dabrovi se drže za noge da voda ne bi ih rastavila!      – Lepo! – reče Vepar      I ruku i on je ispružio.   Prevod: Fehér Illés

Forrás: https://mek.oszk.hu/19600/19634/19634.htm#62

Turczi István: Az ősz vallatása – Ispitivanje jeseni

 

Turczi István Tata 1957. október 17. –

Az ősz vallatása
 
                     Nehezen tűröm az októbert.
           Impresszionisták és gerontológusok évada.
                                  Ez a sok szín-kelepce, a zöldből kibuggyanó
                                               sárga, a rejtekszürke s a fáradtvörös.
                    Az átmenetek és megtorpanások.
           Mikor felszisszennek a kígyótojás-fényekben
                    tobzódó álnok esték, és érzem: semmi vagyok.
                                  „Uram, nevezze meg a segédeit!”
 
                     Idegeim higanyba mártva; mintha
           történne valami bennem, mintha rágást hallanék.
                                  Agysejtek halálugrása, önpusztító; értelmetlen
                                               tülekedés. Szemem két párasziget.
                                Megrémít a tekintetből gúnyosan kiforduló
           félmozdulat, a szüntelen távolodás.
                     Emlékeim angyalködébe immár hiába burkolóznék.
                                  „Uram, nevezze meg a segédeit!”
 
                     33 éves vagyok. Ez a töredék teljessége.
           Ez az Időből előkorcsolyázó, felszentelt pillanat.
                                  Talán még megkaphatom, ami a teremtésből
                                               kimaradt. Talán a nyolcadik nap
                     megspórolt mítoszát, hozzá új színeket,
           utcák nyolcadiknap-szagát, prolongált arcomat.
                     Kilábolhatnék végre ünneplő hazugságaimból.
                                  „Uram, nevezze meg a segédeit!”
 
                     Ez lesz az utolsó pesszimista versem.
           Ezután már csak rólad írok, gyöngetea-szemedről,
                                  hajadról, tested földszagáról és jobb őszökről is.
                                  Kellenek az átmenetek és megtorpanások.
           Most megnyugtat a zöldből kibuggyanó
sárga, a rejtekszürke és a fáradtvörös.
           Mintha történne valami bennem: ösztönpárbaj ez.
                     „Uram, nevezze meg a segédeit!”
 
Forrás: Turczi István Legszebb versei, Belvárosi könyvkiadó Budapest, 2006. 100. old.
 
 
Ispitivanje jeseni
 
                     Oktobar teško podnosim.
           Godišnje doba je impresionista i gerontologa.
                                  To mnoštvo klopka boje, iz zeleno izbijeno
                                               žuto, skrivenosivo i mornocrveno.
                    Prelazi i nagli zastanci.
           Kad u svetlima zmijskih jaja naslađujuće
                    podmukle večeri zasiknu, osećam: ništa sam.
                                  „Gospode moj, imenujte svoje kalfe!”
 
                     Moji nervi su u živu umočeni; kao
           da se u meni nešto događa, kao da glodanje čujem.
                                  Smrtni skok moždanih ćelija, samo razorno;
                                               bezumna vreva. Oči su mi otoci pare.
                                Iz pogleda izvrnut podrugljiv polupokret,
           večno udaljavanje me straši.
                     Sad već zalud bi se u anđeosku maglu mojih uspomena umotao.
                                  „ Gospode moj, imenujte svoje kalfe!”
 
                     33 godine imam. To je celina krhotine.
           Posvećen trenutak je to što se iz Vremena ukazuje.
                                  Možda još mogu dobiti to što je iz stvaranja
                                               izostavljeno. Možda ušparan mit
                     osmog dana i uz to nove boje,
           miris osmog dana ulica, moje prolongirano lice.
                     Konačno bi se mogao iz svojih svečanih laži iskoprcati.
                                  „ Gospode moj, imenujte svoje kalfe!”
 
                     Ova će biti moja poslednja pesimistička pesma.
           Ubuduće ću samo o tebi pisati, o tvojim slabočajnim očima,
                                  o kosi, zemljanom mirisu tela a i o boljim jesenima.
                                  Potrebni su prelazi i nagli zastanci.
           Sad me iz zeleno izbijeno žuto,
skrivenosivo i mornocrveno smiruje.
           Kao da se u meni nešto događa: dvoboj nagona je to.
                     „ Gospode moj, imenujte svoje kalfe!”
 
Prevod: Fehér Illés

 

Anđelko Zablaćanski Страст – Sóvárgás

 

 Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

Страст   Ноћас те љубих страсну голу у твом уздаху срећу сам снио данас сам само миран талас на твом молу а опет бих мед са груди ти пио опет мој талас бура диже пусти ме пусти да приђем ти ближе

Sóvárgás   Éjjel sóvárgó meztelen testedet csókoltam sóhajodban gyönyörre leltem kikötődben ma csak nyugodt hullám vagyok de melledről ismét a mézet habzsolnám ismét vihar kerget hagyd hagyd hogy közeledbe férkőzzek   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Анђелоко Заблаћански: Птица на прозору, Српска књига Рума, 2007.

Predrag Bjelošević: Вријеме је – A tett ideje

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. – 

Вријеме је
 
Видљиви предјели гасну у очима
дежурни бози припремају се за бдијење
изнад заспале свијести дана
 
Вријеме је за вечерњу тоалету
зубе треба припремити за пјесму
ослободити хранљивих препрека
ставити лептир машну на наго тијело
и спремно дочекати час властитог раснутка
 
– Писати поезију
 
Све будуће у власти је пјесме
која се најави кад инстинктно наћулиш уши
утихнеш ионако утишано дисање
ослониш на мачје шапе – облачиће од нерава
постанеш спреман за брзе муње горућих ријечи
нутарњи говор мистичне ријеке
на чијем лицу таласи испирају преостале снове
а заведени рибари без осјећаја за вријеме
из барки на киши бацају мреже изнад глава
ријечних немани алергичних на бућкање
и таласање само њихове воде
 
Час за ноћну ружу неба долази сам по себи
као и слика заљубљених који час веселе се
у љубавној игри час грцају у сузама за првим
изгубљеним Плавим балоном* као дјеца
или крепке бакице што смјешкајући се
одмотавају стварну чаролију доживљеног
из клупка свога нестварног живота
 
Ту смо онда и ми – заведени поезијом
вријеме и виђено преодијевамо у пјесму
а себе поуздано не видимо
ни међу онима што животом распламсавају ноћ
ни међу онима који смрћу граде ведрији дан
ни међу онима који вјерују
у наше измаштане брижне богове
што уживају у својим недокучивим рајским сферама
обилато се хранећи мрвицама нашег страха
 
Ноћ пада
По уклесаним линијама живота на длану
све дубља и бесмисленија
 
Слика мрака наше звјездане историје
све је јаснија
и као да се и ноћ утапа у мраку
надмене људске цивилизације
 
* Плави балон: Пјесма Булата Окуџаве
 
Izvor: Предраг Бјелошевић: Заједно са зидовима Удружење Књижевника Републике Српске, Бања Лука и Штампар Макарије, Београд 2020. стр. 20-21.
 
 
A tett ideje
 
A szemekben eltűnnek a látható tájak
az ügyeletes istenek az elszunnyadt értelem felett
virrasztásra készülnek
 
Ez az esti tisztálkodás ideje
a fogakat az ételmaradékoktól megtisztítva
dalolásra kell felkészíteni
a csokornyakkendőt meztelen testedre tedd
hogy eszmélésed pillanatát készen várd
 
– Költeményt írj
 
Minden ami jövő annak a költeménynek a hatalmában van
amelyik akkor jelentkezik mikor füledet ösztönszerűen hegyezed
a különben is halk lélegzetedet lehalkítod
macskamancsra támaszkodsz – idegfelhőkre
felkészültél az izzó kifejezések gyors villámaira
a misztikus folyók belső sugallatára
melynek arcán az álommaradványokat a hullámok mossák le
az időt nem érzékelő megtévesztett halászok meg a hálót
a csobogásra és magára a hullámzásra
túlérzékeny folyami szörnyek feje fölé
esőáztatta csónakjukból dobják
 
A mennyei éjféli rózsa ideje magától jön
mint a szeretők képe akik gyerekekként vagy
látszólagos életük gombolyagából a megélt tényleges varázslatot
mosolyogva bontó jó erőben lévő anyókákként
szerelmes táncuk közben
hol ujjonganak hol az első elveszett
Kék léggömb¹ miatt zokognak
 
Mi is itt vagyunk – a költészettel megtévesztettek
versbe öltöztetjük az időt és a látottat
magunkat meg bizonyosan nem látjuk
sem az életüket az éjszakában lángra lobbantók között
sem a vidámabb napokat a halállal építők között
sem azok között akik
a félelmeink morzsáival táplálkozó
elérhetetlen mennyei szférák gyönyörében dúskáló
elképzelt gondos isteneinkben bíznak
 
Jön az éj
A tenyérbe vájt élet vonalaiban az egyre
mélyebb és értelmetlenebb
 
Fényes történetünk sötétség képe
egyre tisztább
és mintha az éj is a pöffeszkedő humán civilizáció
homályába süppedne
 
¹Kék léggömb: Bulat Okudzsava verse
 
Fordította: Fehér Illés

Vasa Pavković У добром калупу – Megfelelő kaptafában

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

У добром калупу   Добар је био тај калуп друштвено-економских формација, наше старе и добре, наглуве професорке историје... Згодан да се спакује песничка каријера било чија...   Та прва књига, потпуног ропства, потоња феудална острва интимних циклуса, и налет размаханог капитализма, а потом: поезију ће сви једном заборавити, као и утопију: да би се све затим, коначно или бесконачно, свеједно, устремило ка било каквом видљивом профиту – емоција, епифанија, у отуђеном облику који надилази првобитну песничку акумулацију слика несводивих на било шта   – само кад не би било те шеме! како би рекла стара професорка у црнини, захваљујући којој првобитни родовски оквир улива виши, комунистички смисао.

Megfelelő kaptafában   Jó volt az a kaptafa, a begyöpesedett társadalmi-gazdasági szerkezet, a süket professzori történelem… Bárki költői pályafutását bele lehetett gyömöszölni…   Az az első, a teljes rabság könyve, a megmaradt hűbéri szigetek meghitt körforgása és a fellángolt kapitalizmus rohama, majd: a költészetet egyszer mindenki elfelejti, akár az utópiát: hogy azután véglegesen vagy vég nélkül, mindegy, bármily kézzelfogható jövedelem felé forduljon – érzelmek, megváltás idegen formában, minden fontos költői megnyilvánulást felülmúló képek értelmetlen sorozata   – csak az a vázlat ne lenne! ahogy mondaná az idős tanárnő feketében, akinek köszönve az elsődleges ősi keret magasabb, kommunista értelmet nyer.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Васа Павковић: На одморишту, Народна библиотека „Стеван Првовенчани“ Краљево, 2019. стр. 18.

Željka Avrić Обична песма – Szokványos vers

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Обична песма   све је то већ негде виђено јутарња нервоза и поподневни умор телевизична депресија премало сна превише снова   о томе смо већ једном причали убеђивали узрујавали у бесу са сузама неверици једносмерном улицом и вечитом повратку   како то неком може да се свиђа иста кафана у исто време добар дан изволите вашу кафу исте теме а различите приче   сви ти људи које смо већ срели смеше се  добар дан како сте шапатом о ево опет ово двоје стално заједно шта то с њима није у реду   смејали смо се и било нас је брига волели смо наше навике нешто што се  није догодило нешто о чему никад нисмо причали   нисмо приметили док је трајало пили смо кафу и гледали пролазнике чекали да се догоди нешто  што ће нам променити дан   ништа друго видели нисмо

Szokványos vers   mindez már valahol megtörtént reggeli idegesség délutáni fáradtság látványos búskomorság csipetnyi álom vég nélküli álmodozás   erről már egyszer beszéltünk győzködtünk idegeskedtünk dühösen sírva hitetlenkedve az egyirányú utcáról és az állandó visszatérésről   valakinek hogyan tetszhet ugyanakkor ugyanaz a kocsma a jó napot a kávékínálat ugyanaz a dal ám a mese az más   az emberek akikkel találkozunk mosolyognak jó napot kívánnak de suttognak ismét az a kettő mindig együtt mi van velük miben sántikálnak   nevettünk semmivel sem törődtünk szerettük szokásainkat a meg nem történteket azt amiről sosem beszéltünk   ami múlt nem vettük észre kávézgattunk a járókelőket néztük vártuk történjen már valami ami a mindennapokon változtat   mást nem láttunk   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Đorđe Kuburić Склад нестајања – A tovatűnés összhangja

 

Đorđe Kuburić Bačko Petrovo Selo 29. april 1958. –

Склад нестајања   Ја сам дечак из воде Живим сам на коралном спруду.   Преживео сам Велики Потоп. Видео склад нестајања.   Моја мртва драга се утопила.   Заборавио сам да  говорим. Умем да пишем.   И волим да замишљам Како слушам Потонулу катедралу Клода Дебисија.

A tovatűnés összhangja   Vízből jött gyerek vagyok Korallzátonyon élek.   A Nagy Vízözönt átvészeltem.. Láttam a tovatűnés összhangját.   Halott kedvesem vívbe fúlt.   Beszélni elfelejtettem. Írni tudok.   És szeretem elképzelni Ahogy Claude Debussy Elsűllyedt katedrálisát Hallgatom.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ђорђе Кубурић: Клепсидра. Културни центар Новог Сада, 2020.