Živko Nikolić Предео надлеће врана – A térség felett varjú száll

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Предео надлеће врана
 
Нећеш ми веровати ако ти кажем
да сам на раскршћу видео како оштрач ножева
гази педалу и погледом прати окретање точка.
И како точак притајено под сечивом цијуче.
Нећеш ми веровати када ти кажем да сам се
на трен тој мелодији искрено радовао.
Ево и сада чујем, и дуго ослушкујем,
и не знам да то лавеж паса однекуд допире
или гачући цео предео надлеће врана.
Тек, точак се окреће и цијук измамљује,
а сутон, све гушћи, пределе покрива.
Нећеш ми веровати ако ти кажем
да ми је пас на раме скочио.
Оштрење ножева, и пси. И звезде које падају.
 
Али ти ми ништа не верујеш!
 
Izvor: Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка јесен, 2021. стр. 10.
 
 
A térség felett varjú száll
 
Nem hiszed el, ha azt mondom,
az útkereszteződésben láttam, a késélesítő a hajtókart
mozgatva tekintetével a kerék mozgását követte.
És a kerék a kés éle alatt hogyan csikorog.
Nem hiszed el, mikor azt mondom, hogy
egy pillanatra igazán élveztem azt a dallamot.
Íme, most is hallom, hosszan figyelem és
nem tudom, most valahonnan kutyaugatás hallatszik
vagy a térség felett károgva varjú száll.
Csak forog a kerék és egyre csikorog,
az alkony meg egyre sűrűbb, betakarja a környéket.
Nem hiszed el, mikor azt mondom,
a kutya a vállamra ugrott.
Késélesítés és kutya. És a hulló csillagok.
 
De te, nekem, el semmit sem hiszel!
 
Fordította: Fehér Illés

 

Živko Nikolić Пред олују – Vihar előtt

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Пред олују   још понеки зрак предвечерје у чаробни одева плашт и понека залутала птица у даљини се оглашава а чудесна светлост од ока твог отргнута све више плине и студен се под моје несташне увојке завлачи то као да олују најављује та тешка упорна мисао куда да се оде а овде да се остане то кад све што мирује свеопшти прасак припрема   и он баш сада управо почиње

Vihar előtt   az utolsó néhány fénysugár az alkonynak még csodás palástot kölcsönöz egy-egy eltévedt madár a távolból szól a szemedből fakadt lenyűgöző fényesség meg lassan ködbe vész és csintalan hajtincseimbe dermesztő hideg húzódik ez mintha vihart jelezne ez a kitartó súlyos gondolat hová menni közben itt maradni mikor minden nyugalomban van egyetemes csattanást készít elő   és éppen most kezdődik   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка јесен, 2021. стр. 6.

Živko Nikolić На крилима снова – Az álmok szárnyán

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

На крилима снова   на крилима снова док траје ноћ твоје име певушим и гледам како одлазиш да береш боровнице ма какве боровнице то је суви дрен то су рибизле то су гњиле оскоруше и гледам како застајеш покрај храстове шуме и купиш жир и у венац нижеш цветове а мирис ливаде од твоје косе допире од свега твог и не мирује помисао да све има свој ток чега се твоја рука дотакне   13. 7 – 29. 9. 2019. Београд

Az álmok szárnyán   az álmok szárnyán éj idején dúdolom nevedet és nézem hogyan indulsz áfonyát szedni dehogy áfonyát az száraz som az ribizli az korhadt berkenye és nézem a tölgyes előtt hogyan állsz meg és makkot szedsz és virágokból koszorút fonsz a mező illata meg hajadon rajtad keresztül ér hozzám és nem nyugszik a gondolat minden úgy alakul ahogy kezed érinti   Belgrád, 2019. 7. 13. – 9. 29.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка јесен, 2021. стр. 14.

Živko Nikolić Додиривање зида – A fal érintése

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Додиривање зида   једном сам се пробудио и зид додирнуо као да никад пре нисам зид додирнуо и бршљан који се низ њега пружио и зрно прашине на њему остало   сунце ми је понад чела титрало као да никад пре нисам сунце понад чела и ока имао тако се лако нешто у мени кретало   онда сам очи изнова склапао и сањао како ми непозната девојка црну ружу дарује као да никад пре нисам у руци цвет имао тако сам је нежно низ пробуђену улицу носио   1995. Београд

A fal érintése   egyszer ébredéskor megérintettem a falat minta azelőtt falat sosem érintettem volna és rajta futó borostyánt se és rajta maradt porszemet se   a nap homlokom felett vibrált mintha azelőtt homlokom és szemem felett a nap sosem vibrált volna valami légies mozgott bennem   majd szemem újra lehunytam és álmodtam kezembe fekete rózsát ismeretlen lány adott végig a felébredt utcán oly gyengéden vittem mintha virágot azelőtt sosem tartottam volna   Belgrád, 1995.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: : Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка јесен, 2021. стр. 20.

Živko Nikolić Закаснио – Lekéstem

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Закаснио   на воз сам закаснио на посао на све јер сам успут фотографисао облаке дрва нисам купио нисам насекао а зима само што није за дрва сам закаснио за све али облаке никада пре такве нисам видео и дуго сам у шаку иње сакупљао и дуго сам на себе заборављао а дрва нисам купио и на воз сам закаснио узалуд ми пободен стожер стоји узалуд моје јабуке опадају узалуд моје крушке моји ораси ја сам ветар ја сам облаке ја сам свице кроз недођију јурио и на све сам стигао   12. 9. –10. 11. 2018. Београд/Копривница

Lekéstem   lekéstem a vonatról a munkáról mindenről mert útközben a felhőket fényképeztem fát nem vettem nem hasogattam a tél meg a küszöbön lekéstem a fáról mindenről de ilyen felhőket eddig sosem láttam és tenyerembe sokáig zúzmarát gyűjtöttem és magamról sokáig megfeledkeztem fát nem vettem és a vonatról is lekéstem a felettes hiába áll felettem almáim körtéim dióim hiába hullanak   szél vagyok a felhőket a szentjánosbogarakat járatlan utakon űztem és mindenhová elértem   2018. 9. 12. – 11. 10. Belgrád/Kapronca

Izvor: Живко Николић: Светлост на дну, Граматик, Београд, 2020. стр. 76-77.

Živko Nikolić Буђење у предвечерје – Ébredés napnyugtakor

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Буђење у предвечерје
 
мора да се у нама некакав поремећај збио
јер спушта се вече а ми се тек будимо
и питамо где почиње живот ко нас очекује и где
у тами ћутимо као да непогоду ишчекујемо
ко нам би драг све даљи сад је
снени ми га не препознајемо
 
1987. Београд
 
Izvor: Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка јесен, 2021. стр. 26.
 
 
Ébredés napnyugtakor
 
bennünk valószínű valami rendellenesség zajlik
hisz esteledik mi meg éppen ébredünk
és kérdezzük az élet hol kezdődik bennünket ki és hol vár
hallgatunk a sötétben mintha elemi csapást várnánk
aki számunkra kedves volt most egyre távolabb van
mi álmodozók nem ismerjük fel
 
Belgrád, 1987.
 
Fordította: Fehér Illés

Živko Nikolić Ти – Te

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Ти   ићи ћеш често обалом и виђати усамљено камење себе ту нећеш наћи себе умореног ветровима   залуд не режи облаке дубље понор не копај ти си се у неким другим сферама изгубио   тамо где не допире звук све ти се приснило:   идеш обалом а нема обале ту си слику из недокучивог уздигао јер твоје очи унутра гледају тамо, ка дну, у пределе пусте, сурове.   1994. Београд

Te   gyakran jársz majd a parton és magányos köveket észlelsz önmagadat itt nem találod önmagadat a szelektől elfáradtat   fellegeket hiába ne szabdalj szakadékba mélyebbre ne áss te egészen más hatáskörökben vesztél el   ott, ahová a hang nem ér, számodra minden csak álom volt:   a parton mégy, de part sehol, a képet az elérhetetlenből emelted ki, mert szemed belülre néz, oda, a mélybe, puszta, kegyetlen vidékre.   Belgrád, 1994.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка јесен, 2021. стр. 28.

Živko Nikolić Светлост на дну – Fény a mélyben

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Светлост на дну   Када сам се ка дну нагнуо Светлост сам угледао Трачак је ка мени допирао Стидљиво Али је грејао душу И испружене дланове Ја му се и сад После толико година Радујем Знам да је на толику дубину Тај бисер мој Господ просуо

Fény a mélyben   A mély fölé hajolva Láttam meg a fényt Egy sugár ért hozzám Szégyenlősen De lelkemet melegítette És kinyújtott tenyeremet Most is Annyi év után Örvendek hogy megláttam Tudom olyan mélyre Azt a szépséget Uram szórta szét   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка јесен, 2021. стр. 30.

Živko Nikolić Вајање пене – Habgyúrás

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Вајање пене   шта радиш ту на тој пустој обали при толикој помрчини вајам пену од воде и ваздуха од прашине и уздаха имам унутрашњу мистрију под трбух сам длето сакрио од срца чекић начинио али пену таласи разбијају у капи које наликују на сузе таласи су моји сапатници увек им измиче оно што могу да досегну   а мени непрестано измиче месечина   1993. Београд

Habgyúrás   mit csinálsz itt e kietlen parton ebben a sötétben habot gyúrok vízből és levegőből porból és sóhajból a vakolatkanál bensőmben van a vésőt hasam alá rejtettem a kalapácsot szívemből készítettem da a habot a hullámok könnycseppekhez hasonló cseppekre zúzzák sorstársaim a hullámok   ami elérhető elölük mindig minden ködbe vész   elölem meg váltig a holdsugár illan el   Belgrád, 1993.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка јесен, 2021. стр. 32.

Živko Nikolić Слетео – Leszálltam

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Слетео   толико сам високо полетео да сам врани могао да ишчупам реп све сам пужеве претекао сви су ме мрави згрануто гледали све хитајућ хитрог сам јежа стопалом пригњечио а када сам низ падину склизнуо и огулио дланове и колена у бари на врху мог темена спокојно је жаба певала   10. 2 – 16. 6. 2019. Београд

Leszálltam   oly magasra repültem hogy a varjú farkát kiszakíthattam volna   a csigákat megelőztem a hangyák meg megdöbbenve néztek rohanva a sebes sünt is elgázoltam mikor pedig a meredeken lecsúsztam tenyerem térdem megsértettem a mocsárban fejem tetején egy béka nyugodtan kuruttyolt   Belgrád, 2019. 2. 10. – 6. 16.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка јесен, 2021. стр. 36.

Živko Nikolić Посебан гост – Különös vendég

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Посебан гост   Диван ми приспео гост а није ни сестра, ни брат, ни комшија, сват, намерник случајни. Он хитро обрезује небески виноград, светли на дну срца. Чуј зидове, чуј шкрипу врата, свуда се шири, распростире, и осваја. Ти мора да знаш ко је он, шта је он, где је он.   6. 1 – 14. 7. 2019. Београд / Копривница

Különös vendég   Kedves vendégem érkezett, nem húgom, nem bátyám, szomszéd se, nászvendég se, futóvendég. Míg a szőlőskertet, a mennyeit, sebtében metszi, a szív mélyén ragyog. Hallgasd a falakat, az ajtók csikorgását, mindenütt jelen van, terjeszkedik és hódít. Neked tudnod kell, ő ki, mi és hol van.   2019. 1. 6. – 7. 14.Belgrád/Kapronca   Fordította: Fehér Illés

Izvor: : Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка јесен, 2021. стр. 54.

Živko Nikolić Посна вечера – Böjti vacsora

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Посна вечера   Као незвани гости, изнебуха, на посну смо вечеру дошли: грумен соли и чаша горке воде, парче месеца и покоја звезда све што смо крај тог огњишта нашли за наша се непца прилепило. После смо слушали како се у зиду жохари гложе и натпевавају, после смо око огњишта играли ми који играти не умемо. После, али прво смо од прага у котлић подоста настругали, дрвену чорбу да скувамо, само да је густо и да буде врело. Нико нас није звао, а ни ми никог нисмо питали. Случајно смо пред овим вратима застали, како да сад топло огњиште напустимо.

Böjti vacsora   A böjti vacsorára, mint hívatlan vendégek, égből pottyantak érkeztünk: mindaz, amit az a tűzhely körül találtunk, a csipetnyi só, egy pohár keserű víz, egy szelet hold és néhány csillag, szájpadlásunkra ragadt. Majd a csótányokat hallgattuk, ahogy a falban civakodnak és egymást túlharsogják, majd a tűz körül táncoltunk, mi, akik táncolni nem tudunk. Majd, de előbb a bográcsba a küszöbből eleget faragtunk, hogy falevest főzzünk, csak sűrű és forró legyen. Bennünket senki sem hívott, mi meg senki sem kérdeztünk. Ez előtt az ajtó előtt véletlenül álltunk meg, a meleg tűzhelyet most hogyan hagyjuk el.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка јесен, 2021. стр. 42.

Živko Nikolić Гране – Ágak

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Гране
 
тамо где је све почело и где ће свему
једном да буде крај, брезове су гране кров обујмиле,
појеле црепове, својим лишћем олук напуниле.
њихове су жиле распориле земљу и зидове,
њихове сенке праг и прозор сакриле.
хтедох да узмем маказе, оне велике ножнице,
да посечем све што је од бујања полудело,
али рука је сама застала јер су гране певале,
и нико ми није тамну радост на чело ставио.
витке, високо надвијене, певајте и даље, ви гране,
непрестано. како да вас потиснем, како да вас
заборавим, увек када сам сaм, најбоље вас чујем.
 
Izvor: Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка јесен, 2021. стр. 50.
 
 
Ágak
 
ott, ahol minden kezdődik és egyszer mindennek
vége lesz, a tetőt nyírágak ölelték át, a cserepeket
megették, az esőcsatornát leveleikkel telítették.
gyökerei a földet és a falakat felhasították,
a bejáratot és az ablakokat árnyékuk rejtette.
ollóért nyúltam, azért a nagy élekkel rendelkezőért,
hogy mindent, ami eszeveszetten burjánzik, levágjak,
de a kéz egyszerűen megállt, mert az ágak daloltak
és homlokomra a sötét gyönyört senki sem tette.
ti karcsú, magasra nőtt ágak, továbbra is daloljatok,
szüntelen. hogyan verjelek vissza, hogyan feledjelek el
benneteket, mikor egyedül vagyok, dalotokat hallom.
 
Fordította: Fehér Illés

Живко Николић Још само то – Csak még ezt

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara13.11.1958. –

Још само то   још само ову звезду да дохватим још овај прамен тмине да разгрнем светлости да се нагледам својим очима осмехом својим све у дисање да уткам у свакој латици у свакој капи да ме има још само овај уздах на траву да проспем још овај замах ветра наискап да попијем

Csak még ezt   csak még ezt a csillagot érjem el csak még ezt a homályt túrjam szét hogy a fénnyel elteljek szememmel mosolyommal mindenemmel légzésembe szőjem minden sziromlevélben minden cseppben én legyek még csak ezt a sóhajt szórjam szét a pázsiton még csak ezt a szél-lendületet igyam meg   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка јесен, 2021. стр. 64.

Живко Николић Иза огледала – A tükör mögött

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara13.11.1958. –

Иза огледала
 
Толико се тмине иза огледала накупило
да на њој можеш урезати име.
Али, из њеног се средишта помаља твој лик
и сја као што ништа никад сјало није.
То је оно што ти се иза ока и осмеха скривало
а сада је пробило опну и огледалу отело
чудесну моћ да спаја и раздваја светове.
 
* * *
О разбијеном огледалу
 
из другог сам угла разбијено огледало видео
као иње по трави моје лице и околни предели
све се у безброј честица просуло и до лудила
размножило
то је сунчана киша у кап живот сакрила
то се стидљиво осмехнуло небеско плаветнило
стрмо је пред мојим стопама нагнуо се
 
Извор: Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка јесен, 2021. стр. 64.
 
 
A tükör mögött
 
A tükör mögött annyi homály gyűlt össze,
hogy abba nevedet vésheted.
De központjában alakod jelenik meg
és tündököl, ahogy addig soha semmi sem.
Az az, ami szemed, mosolyod mögött rejtőzött,
most meg burkát áttörve a tükörből világokat
egyesítő és elválasztó fenséges hatalom szabadult.
 
* * *
 
A törött tükörről
 
egy másik nézőpontból a törött tükörben láttam
arcom és köröttem minden tárgy mint dér a füvön
számtalan darabra széthullott és szédületes módon
szaporodott
ez egy csepp életbe rejtőzött napsugáreső
a nyomdokom előtt meghajolt
mennyei kék szégyenlős mosolya
 
Fordította: Fehér Illés 

Живко Николић У тајновитом кутку – A titkos sarokban

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara13.11.1958. –

У тајновитом кутку
 
лежим у подруму који је сада бабина кухиња
на лежају тврдом и удишем мирисе
тек пробуђен видим крајичком ока
како мој далеки брат у бунар баца лубенице
и како моје сестре од стрица сецкају лук и плачу
лежим и не знам да ли је заиста почело предвечерје
и свици тамноплаво небо премрежавају
лежим и чујем како се оглашава кукувија
како цвили пас кога моја мати дозива а потом му
баца повећу кост а мачке растерује
и кокошкама гласно каже иш
лежим спреман да опет утонем у сан
само ми је једна мува на врх носа слетела
а лубенице победоносно воду истискују
и допире издалека бруј звона
у подруму у тајновитом кутку лежим
од свега далеко и не знам шта се све окончало
и шта се продужава да ли сам још увек
кнез пчела и зечева или се тој свити
још неко биће придодало или је све одбегло
у један таман недокучив бездан који се шири
топлину дарива и склапа се као свод
лежим и бива све тише све даље па нека
 
9. 5 – 26. 11. 2019. Београд
 
Izvor: Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка јесен, 2021. стр. 64.
 
 
A titkos sarokban
 
a pincében fekszem most nagyanyám konyhája
kemény fekhelyen és illatokat érzek
ahogy felébredtem szemem sarkából látom
távoli fivérem a kútba görögdinnyéket dobál
nagybátyám lányai viszont hagymát szeletelnek és sírnak
fekszem és nem tudom tényleg itt van-e az alkonyat
a szentjánosbogarak behálózzák-e az sötétkék eget
fekszem és hallom megszólal a kakukk
nyüszít a kutya anyám hívogatja majd nagyobb csontot
dob neki a macskákat meg szétzavarja
és a tyúkokat hangosan tereli
fekszem újra álomba készülök
de orrom hegyére egy légy száll
a görögdinnyék a vízben diadalmasan csobbannak
messziről harangszó hallatszik
a pincében a titkos sarokban fekszem
mindentől távol és nem tudom mi az ami immár nincs
és tovább mi tart továbbra is én vagyok-e
a méhek és a nyulak hercege vagy e kísérethez
valaki még csatlakozott vagy minden egy sötét
megfoghatatlan egyre nagyobb szakadékba tűnt
amely meleget áraszt és boltívként zárul
fekszem és minden csendesedik távolodik hát legyen
 
Belgrád, 2019. 5. 9. – 11. 26.
 
Fordította: Fehér Illés

Živko Nikolić Путовање – Utazás

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Путовање   Мисао се у нит упреда А нит ка бескрају путује На љубичастом валу   Од светлости сатканом Та нит тебе дотиче Око струка ти се Око глежњева преплиће   Она те високо уздиже Дуго те носи У мене те утапа   11 – 15. 8. 2018. Београд

Utazás   A gondolat fonállá változott A fonál pedig lila hullámon A végtelenség felé száll   Az a fényből szőtt szál Téged érint Derekadra csuklódra Csavarodik   A magasba emel Hosszan visz Téged belém süllyeszt   Belgrád, 2018. 8. 11 – 15.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка јесен, 2021. стр. 64.

Živko Nikolić Некадa – Egykor

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Некадa   Некада бејах Кнез пчела и зечева, покаткад и дивљих гусака. Али, гуске су стално бежале, ка југу, у неку другу маглу. Ах, те моје шашаве гуске које се лако над водом обрушавају, које лете насупрот ветру, још ми покаткад у сан дођу, гачу и дозивају. Ко с њима тајну да подели? Како сам само некада скакавце кротио, како сам лако вукове збирао, срне и јазавце, роде и лисице, и даброве над хитрим водама. Али гуске, гуске посивеле још једном ми под прозором дочарајте недођију, део мене будите, гракните над свим рекама, све птице, све звери дозовите, део мене стварно будите.   11. 10. 2009 – 23. 9. 2012. Београд

Egykor   Egykor a méhek és a nyulak Hercege voltam, néha a vadlibáké is. De a libák mindig szöktek, délre, holmi más ködfátyolba. Ó, azok a víz felett könnyen lebegő, a széllel szemben szálló bolondos libáim álmomban még mindig megkeresnek, gágognak és hívogatnak. Titkot ki osztana meg velük? Ahogy egykor a szöcskéket szelídítettem, oly könnyen gyűjtöttem a farkasokat, az őzeket és a borzokat, a gólyákat és a rókákat és a gyors vizek felett a hódokat. De libák, szürke libák varázsoljátok még egyszer ablakom alá a nemlétező világot, részemmé váljatok, minden folyó felett gágogjatok, minden madarat, minden vadat ide hívjatok, tényleg a részemmé váljatok.   Belgrád, 2009. 10. 11. – 2012. 9. 23.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка јесен, 2021. стр. 54.

Živko Nikolić Сребрна нит – Ezüstszál

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Сребрна нит   од сребра је саткана та нит која се између нас пружила и наша дисања спојила нит која се у клупко свила и почела нагло да надире као талас да осваја просторе пробија зидове ломи стене и дрвеће траје и осваја и не престаје да обасјава   4 – 14. 6. 2018. Копривница / Београд

Ezüstszál   ezüstből van az a kettőnk közötti légzésünket összekötő szál gombolyaggá alakult az a szál teret hódító falakat áttörő sziklákat fákat mozdító hullámként hirtelen kezdett áradni és ragyogása nem szűnik   2018. 6. 1 – 14. Koprivnica / Belgrád   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка јесен, 2021. стр. 60.

Živko Nikolić: Зар верујеш у тај прах – Hiszel abban a porban

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Зар верујеш у тај прах   Зар заиста верујеш да ће на лагани додир дугмета заувек да нестану Таџ Махал, Стоук Хенџ, Биг Бен, Бели Анђео, Стуб бескраја, Риалто и сва друга чуда лепоте?   И да ће литице Монт Евереста за трен ока да постану прах ?   Зар верујеш у тај прах?   А ја сам одувек веровао да ће љубав сваку пору да настани и сачува.   И верујем чак и заруделим ушима да ће на неком усамљеном камичку све то да надживи једна сива гусеница.   12.10 – 1.12.2022. Београд

Hiszel abban a porban   Tényleg elhiszed, hogy egy könnyed gombnyomásra örökre eltűnik a Tádzs Mahal, a Stonehenge, a Big Ben, a Fehér angyal, a Végtelenség oszlopa, a Rialto és minden más csoda, szépség?   És Csomolungma sziklái egy pillanat alatt porrá válnak?   Hiszel abban a porban?   Én meg mindig hittem, a szeretet minden pórust betölt és megőriz.   Még vörösödő fülekkel is hiszem, hogy holmi magányos sziklán, mindezt egy szürke hernyó túléli.   Belgrád, 2022. 10. 12. – 12. 1.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor