Željka Avrić Водолија – A vízöntő

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Водолија   У ери водолије   поништићемо ствари и одрећи се Мрака   прочистиће нас Мачем просветлиће нас Огањ   да се не уздигнемо грешни да не прогледамо слепи   у ери водолије   расковаћемо негве и даровати ватру   Нека буде

A vízöntő   A vízöntő jegyében   mindent megsemmisítünk Homályt tagadunk   bennünket Kard tisztít Láng szentel   hogy ne bűnösökként keljünk hogy ne vakokként nézzünk   a vízöntő jegyében   láncot szakítunk tüzet osztunk   Hát legyen   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Biljana Milovanović Živak: Таленат седми: детектовање – Tehetség hetedszer: érzékelés

 

Biljana Milovanović Živak Požarevac, 7. mart 1972. –  

Таленат седми: детектовање
 
И ма како временске разлике између прошлости
И будућности биле невидљиве, срце зна разлику,
Препознаје кукавичлук непоузданог пријатеља –  
Као што читалац препознаје неискреност
Непоузданог приповедача, који итекако мора
Проћи разне провере критичара
(А како ли гласи термин из Речника књижевних
Термина за Непоуздани лирски субјект?
Нема га? То значи, да у песми слободно можемо
Лагати, а то је заиста неправедно спрам прозе)!
Лагање и избегавање истине, лутање из лика у лик,
Са стазе на стазу, из једног у други угао сагледавања
Баш као дупла слика, дупло дно, као покварени
Телевизор, као удвајање видног поља услед
Алкохола, јер пије само онак који уме, и то је таленат
Колико и вештина, тренинг, начин живота
У одвојеној паралели
 
Izvor: Биљана Миловановић Живак: Лирско копиле и баба-тетке, Центар за културу, Пожаревац, 2019.
 
 
Tehetség hetedszer: érzékelés
 
Akármennyire is láthatatlan a múlt és a jövő
közötti időkülönbség, a szív tudja a különbséget,
Felismeri a megbízhatatlan barát gyávaságát –
Ahogy az olvasó is felismeri a megbízhatatlan
Elbeszélő körmönfontságát, akinek a különböző
Kritikusok ellenőrzésén mindenképpen át kell esni
(A Választékos Irodalmi Kifejezések szótára szerint
mi is a Megbízhatatlan lírai alany Kifejezés?
Nincs? Ez azt jelenti, hogy a költeményben hazudhatunk,
Micsoda igazságtalanság a prózával szemben)!
Hazudozás és az igazság megkerülése, bolyongás
Szereplőtől szereplőig, csapásról csapásra, egyik nézőpontból
A másikba, mint a kettős-képnél, kettős-aljnál, mint a rossz
Tévénél, mint a megkettőzött látószög alkohol hatására,
Mert csak az iszik, aki bírja, ez is amennyire tehetség,
Annyira ügyesség kérdése is, edzés, életmód
Más-más szélességi körön
 
Fordította: Fehér Illés

Predrag Bjelošević: Некад и сад – Egykor és most

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. – 

Некад и сад   одрастао сам у граду БЛ покрај ријеке могао је то бити било који град па да себи данас поставим исто питање   трчао сам обалама обраслим високом травом и дебелим квргавим коријењем топола скривао се са дјечацима на зидинама тврђаве али ријетко смо виђали змије отровнице плашили смо их се само из прича и оне саме као да су се склањале од нас   данас када сам са сином ишао у шетњу тим истим обалама тим истим зидинама умјесто густе траве уздигнуте у сноповима играле су се змије испод квргавог коријења дахтали су троми смукови са зидина тврђаве реповима су махале као заставе побједника   сваки сам час изражавао очинску бригу – чувај се испред – погледај поред нас – види оно горе   наједном је син застао да ли су ове змије постојале и онда кад си ти био дјечак   јато кричавих косова истога трена прекрило је небо као да ће киша – рекох морамо пожурити   90.

Egykor és most   folyó mellett BL városban nőttem fel bármelyik város is lehetett volna magamnak ugyanazt a kérdést tenném fel   magas fűvel benőtt a nyárfa vastag csomós gyökerével teli parton szaladgáltam a gyerekekkel a várfalak közt bújócskáztunk de mérges kígyót ritkán láttunk tőlük csak a mesékből féltünk és előlünk mintha ők maguk is elhúzódtak volna   ma mikor fiammal sétára indultam ugyanazon a parton ugyanazon várfalak között a magas kévékbe nőtt fű helyett a csomós gyökerek közt kígyók játszadoztak a várfalakon esetlen siklók remegtek farkukat győztes zászlókként lengették   lépten-nyomon az apai aggodalom szólt belőlem – vigyázz hová lépsz – nézz körül – látod azt ott fenn   fiam egyszerre csak megállt ezek a kígyók akkor is léteztek mikor te gyerek voltál   abban a pillanatban az eget fekete rigó-sereg lepte el mintha hamarosan esne – mondtam sietnünk kell 90.1   11990 – akkor már érezni lehetett, a Délszláv háború nem kerülhető el.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Vasa Pavković Дубоко у понору (ноћи) – (Az éj) mélységes szakadékában

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Дубоко у понору (ноћи)   Дубоко у понору ноћи – Устао сам да бих, ваљда, У мраку осмотрио прошли живот.   Праг старости – не виши од Обичног прага у некој бараци – Коју сам напустио пре 35, 40, 45 година.   Не видим, не сећам се, није ми важно Шта је у тој бараци, у животу остало.   Можда ништа. Вероватно ништа. Гомила старудија: Слепа даска, прсли прегиб, Јато рђавих клинаца – Комешања – није греда!   Да не коракнеш унапред Али ни да ти уназад, С тог прага, није стало.

(Az éj) mélységes szakadékában   Az éj mélységes szakadékában – Felkeltem, talán, hogy A sötétben múlt életemet szemléljem.   Az öregség küszöbét – egy egyszerű viskó Közönséges küszöbénél nem magasabb – Melyet 35, 40, 45 éve hagytam el.   Nem látom, nem emlékszem, nem is fontos, Abban a viskóban, az életben mi maradt.   Talán semmi. Valószínű semmi. Halom haszontalanság: Ócska deszka, repedt tekervény, Rossz gyerekek serege – Nyüzsgés – nem gond!   Egy lépést se előre, De hátrafelé se, Arról a küszöbről, nem számít.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: http://www.skd.rs/wp-content/uploads/biblioteka/VasaPavkovicUvarljivomZivotu.pdf

Risto Vasilevski Прво јавно писмо – Első közzétett levél

 

Risto Vasilevski Nakolets, 31. januar 1943. –

Прво јавно писмо
 
                                    Думитру М. Јону¹
 
Гласноговорниче наше мудрости,
наше вичности перу и страдању,
док прелазиш реке које нас раздвајају,
путеве који нас воде у непознато, у
неизрециво, неизвесно време, осетиш ли,
каткад, док корачаш, у додиру са земљом,
на својим стопалима дрхат тла, облик
давних стопа које су се отиснуле
у негдашњи прах, да нас упозоре
да је само земља вечна и света а
све остало пролазно. Осетиш ли
како се све креће напред-назад,
веома споро, с малим помацима изнад
и преко равни, а ми те помаке
претварамо у велике кораке,
у величанствене узлете.
 
У тим малим помацима садржана је сва
наша моћ да дотакнемо недостижно, да
надвладамо већ знано и откривено, да
одболујемо виђено и доживљено.
И само су ти мали помаци,
гледани из будућег времена, једини
наши знаци по којима ће нас неко
препознати, од којих ће мерити величину
свих својих малих помака.
 
А ми, обузети бескрајним хтењем да све
старо порушимо, да будемо зачетници великог
почетка и поретка, заборављамо на велику
истину да је само мали корак сигуран корак,
да је све саздано од малих корака и помака,
као материја од ситних честица, чврсто
збијених једних уз друге. Зато смо
окренути једни од других, у сталним
сукобима, скидајући једни другима главе,
е да би једни друге престигли и направили
онај судбоносни корак који ће све нас
увести у саму матицу историје.
 
Зар ти се то не чини, док нас посматраш
помало издалека, са истим божјим знаком
и с нешто чистијом свешћу, господине?
 
У Бечеју, 26. децембра 1992.
 
¹Познати румунски песник и преводилац.
 
Izvor: autor
 
 
Első közzétett levél
 
                                    Dumitru M. Ion-hoz¹
 
Te, bölcsességünk és tollforgatásban,
sorscsapásban való jártasságunk szószólója,
míg a bennünket elválasztó folyókat,
a bennünket az ismeretlenbe, kimondhatatlan,
bizonytalan időbe vivő utakat szeled át,
érzed-e néha, gyalogolás közben
a földet érintve a talaj remegését,
a hajdan porban hagyott ősi lábnyomok
alakját, figyelmeztetnek bennünket,
egyedül a föld örök és szent, minden
egyéb csak átmeneti. Érzed-e, hogyan
halad előre-hátra a lét, nagyon lassan,
apró mozdulatokkal, alig a felszín felett,
mindenen keresztül, mi meg, azokat
a mozdulatokat hatalmas léptekké,
fenséges felemelkedésekké alakítjuk.
 
Hatalmunk, hogy az elérhetetlent megérintsük,
hogy a már ismertet, felfedezettet legyőzzük,
a látottat, megéltet átvészeljük,
a kis mozdulatokban van.
És ami a jövőt illeti,
azok a kis mozzanatok
az egyedüli jelek, amelyek után
valaki felismer bennünket és majdani
saját apró mozdulatait értékeli.
 
Mi meg, megszállottakként mindent, ami régi,
le akarunk rombolni, hogy új kezdet és rend
kezdeményezői legyünk, de elfeledjük
a tényt, csak a kis lépés a biztos lépés,
minden kis lépésből, mozdulatból áll,
akár az anyag, szorosan egymás mellett
álló parányi szemcsékből. Azért
fordulunk el egymástól, állandó
viszályban egymás fejét azért vesszük, hogy
azt a másikat megelőzzük, azt a sorsdöntő
lépést, amely mindannyiunkat magába
a történelembe visz, megtegyük.
 
Míg bennünket ugyanazzal az isteni jellel,
valamennyire tisztább öntudattal, a tisztes távolból
szemlélsz, nem így látod, tisztelt uram?
 
Óbecse, 1992. december 26.
 
¹Ismert román költő, műfordító.
 
Fordította: Fehér Illés

Živko Nikolić Тиха одаја – Csendes háló

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –

Тиха одаја   У трави, од храста ни трага, још мање у мом сећању. Ипак, нађе се по неки жир који се у кутак сакрио, мисао која ровари: давно сам рекао да нећу да заборавим, све оне вечери у којима смо под храстом ћутке седели и тек дамарима осећали да постоји нешто изван нас, мимо нас. Мимо свих. Пулсира и измиче. Опиљак само је мајушни траг, речено је давно у понор потонуло. Моја се кожа најежила: опет је негде нешто почело да пробија опну, да се обрушава. Али, какав је то само био храст од кога ни траг није остао а нама се и сада чини да је његова крошња наша тиха, недокучива одаја.   27. 12. 2013–29. 7. 2020. Београд/Копривница/Београд

Csendes háló   A fűben nyoma sincs a tölgynek, még kevésbé az emlékezetben. Mégis, előbukkan egy-egy sarokba rejtőzött makk, gyötrő gondolat: régen megfogadtam, nem fogom feledni azokat a tölgy alatt csendben együtt töltött estéket, melyekben csak ütőerünkkel éreztük, valami rajtunk kívül is létezik. Mindenen túl. Lüktet és illan. A fűrészpor csak apró nyom, a kimondott szó szakadékba veszett. Libabőrös lettem: valami, valahol ismét elkezdődött, membránt szakít, zuhan. De, milyen volt az a tölgy, melyből semmi sem maradt, bennünk meg, most is úgy tűnik, koronája a mi csendes, megfejthetetlen hálónk.   2013. 12. 27. – 2020. 7. 29. Belgrád/Koprivnica/Belgrád   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Светлост на дну, Граматик, Београд, 2020. стр. 82-83.

Dušan Stojković Ciganska verovanja – Cigány-hiedelmek

 

Dušan Stojković Leskovac 27. jun 1994. – 

Ciganska verovanja   Bogovi su Pali na teme. Divovi Oprali kosu. Zmajevi Utolili žeđ. Vile U blatu Krojile haljinu.   I nisu to Ciganska Verovanja I sama znaš Da je Svaki naš Susret Bitka. Čopor Vukodlaka I miris mesa U noći Punog meseca.   Nisu to Ciganska Verovanja. Bajalice. Mađije. Crven konac. Žar u vodi. To smo MI. Tvoja bleda koža I moja Krvava košulja.   I još te ima Između Zuba. Oseća se Trulo meso. Oseća se Zadah smrti. Oseća se Mraz Koji se Uvlači U kosti.   Nisu to Ciganska Verovanja To je Ubistvo S predumišljajem.

Cigány-hiedelmek   Az istenek Fejtetőre estek. Az óriások Hajat mostak. A sárkányok Szomjukat oltották. A tündérek Ruhát Sárban szabtak.   Ezek Nem Cigány-hiedelmek Magad is tudod Minden Egyes Találkozásunk Ütközet. Egy falka Vámpír És hússzag Éjjel Holdtöltekor.   Ezek Nem Cigány-hiedelmek. Varázsigék. Szemfényvesztések. Vörös fonál. Parázs a vízben. Ezek Mi vagyunk A te halvány bőröd És az én Véres ingem.   Még mindig Fogai közt Tart. Érzik A romlott hús. Érzik A halál-szag. Érzik A csontok Közé Húzódó Fagy.   Ezek Nem Cigány-hiedelmek Ez Előre-tervezett Gyilkosság.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: https://www.prelepapoezija.com/ciganska-verovanja/

Božica Vezmar Линија живота – Életvonal

Božica Vezmar Kosovska Mitrovica, 7. januar 1983. – 

Линија живота   Не пише нигде Нема сведока Само лупање срца  Говори  Да је твоја љубав Била њена Линија живота

Életvonal   Sehol sem jelzik Tanúja nincs Csak a szívdobbanás Mondja Szerelmed Ő, a nő életvonala volt   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Vasa Pavković Силвијина сврака – Szilvia szarkája

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Силвијина сврака   за С. П.   Пријатељ који је скупљао фотографије страшила похвали минијатуру о свраки и њеној смрти, коју написах неке зиме, пре десет или сто година, (свеједно). И мислећи на грло те свраке, на одсјај перја, помислих на Силвију Плат.   У Антологији америчке поезије песника Србе Митровића, од стотине и стотине песама, где многе оцених осмицом и деветком, само је једна једина – њена – добила десетку, оставив ме без даха,  у некој врсти опаког лирског нокдауна.   Узимао сам у обзир њен живот, читав тај глобални неспоразум са светом, хистерично (матерично) крештање из инстинкта (жене, девице, бића, девојчице), тај гас и сапун, жилете и ватицу, ватрицу и ведрицу црно-белог перја сврачице, домаћице, љубавнице, мајчице у истој.   Сврако, говорио сам себи у браду, одиста сам те жалио, кад бупну рањена, па одмах мртва о ораницу; кад склопи очи, као у оргазму, док сам се у мушкој (убилачкој) концентрацији надносио над тобом, крећући се кроз твоје уживање и несвестицу, стрмим замасима кичме.   Сврако, ништа ти нисам дао, ништа ми ниси дала, тек што сам низао твој стрми лет кроз ветар, пуцањ и пад, у ритмичке редове, мислећи да ћу и сам тако пасти, као Силвија или као ја, Васа, на земљу, на патос, по утрини, на чаршав, уловљен у преступу ил гесту очаја (свеједно).

Szilvia szarkája   S. P.-nek   A madárijesztő fényképeket gyűjtő barátom megdicsérte az egy télen, tíz vagy száz évvel ezelőtt (mindegy) írt szarkáról és haláláról szóló miniatúrámat. És a szarka torkáról, vagy tollazata csillogásáról Silvia Plath jutott eszembe.   A Srba Mitrović1 költő által összeállított Amerikai költők antológia több száz nyolcassal vagy kilencessel osztályozott verse mellett csak egyetlen egy – az övé – kapott színtiszta tízest, levegő nélkül hagyott, valamiféle gonosz költészeti kiütésben.   Figyelembe vettem életét, a világgal való általános félreértését, a hisztérikus (anyai) ösztönös (nő, szűz, lény, kislány) rikácsolását, azt a gázt és a szappant, a zsilettet és a vattát, egyben a fekete-fehér tollazatú szarka, gazdasszony, szerető, anya hevességét és vidámságát.   Szarka, mondtam saját magamnak, tényleg sajnáltalak, ahogy sebzetten buktál és a mezőre holtan érkeztél; mikor, mint az orgazmusban, szemed lehunytad, én meg férfias (gyilkos) elmélyedéssel föléd hajolva élvezeteden, aléltságodon át, meredek gerinc-mozdulatokkal mozogtam.   Szarka, neked semmit sem adtam, nekem semmit sem adtál, meredek röptédet a szélben éppen csak rendeztem, lövés és zuhanás, a   ritmikus sorokba, azt hittem én is így, mint Szilvia vagy én, mint Vasa fogok a földre, a padlóra, a parlagra, a lepedőre esni, vétségben vagy kétségbeesésben (mindegy) kézre kerítve.   1 Srba Mitrović (1937 – 2007, ejtsd: Szrba Mitrovity) szerb költő   Fordította: Fehér Illés

Izvor: http://www.skd.rs/wp-content/uploads/biblioteka/VasaPavkovicUvarljivomZivotu.pdf

Miodrag Jakšić Upitanost – Kérdem

 

Miodrag Jakšić Beograd 1969. – 

Upitanost   Verujem tvom oku, Na usnama soku, Kada ljubim te.   Nosim tvoju kožu, Sve mladeže, boju Ti si meni sve.   Mrsim tvoju kosu, Mazim te po nous, Anđele.   Kada oči sklopiš I ti mene voliš Zar, ne?

Kérdem   Hiszek a szemedben, Ajkadban, a mézédesben, Mikor csókollak.   Bőröd, anyajegyed, Színed cipelem, Mindenem vagy.   Hajad borzolom, Orroddal játszadozom, Szerelmem.   Mikor lehunyod a szemed, Te is szeretsz, Vagy, mégsem?   Fordította: Fehér Illés

Uzvor: https://www.facebook.com/reel/766786038825948

Milan Orlić: Море, пре него запловимо – A tenger, vitorlabontás előtt

 

Milan Orlić Pančevo 15. novembar 1962. – 

                                                                                                                                                                                                                                                                                   Море, пре него запловимо

 

Ако се родиш, икада: икада родиш: са душом

морнара, правог

морнара. И твој живот, онако успут, таласи

и струје подводне,

воде подземне, хирови случаја, невидљиви

или непријатељства

мрачна а скривена, не нанесу: у залив уклетих

чији те усуд: дави:

немилосрдно, док те коначно: не удави. Или те,

као барку, не насучу:

бродоломнo: у неку од рајских лагуна, у којима

заборавиш на све:

осим на задовољства. Или не завршиш у некој

од елегија, ироничних

пустоострвских, негде на крају свих крајева

замисливог света.

Где цвета једино сета. Можда те јутра једног,

злаћаног, чувствена

мисао пробуди. И од тада, почне да тиња, та

бесаница: у теби, као

на хоризонту, никада: никоме зорњача згасла.

То осећање, океанско,

које јесте исто што и јувелирница, а брод сваки:

драгуљ: Фабержеово

јаје: изненађењима, чудима осликано, од којих

дах застаје. На палуби

брода, у потпалубљу или на ужету сидреном,

можеш да нађеш, увек,

а да ни не наслутиш откуда се, баш ту, одједном,

медаљон створио, тај,

од успомена старији, првих: из детињства. Или да

откријеш неочекивано,

кочију чији те сребрни точкови одвозе, када и куда

пожелиш, ако храбрости

само, довољно, смогнеш: да пожелиш. Или пупољак

да ти замирише, мирисом

којим, ако се усудиш да га у ревер заденеш, опчињен

остајеш. И од којег живиш и

дишеш, читав живот. Или да схватиш да малено срце,

само твоје, за тебе

искључиво створено, по мери за којом си, одувек,

жудео: срце мајушно које

довека, куца, једино за тебе. И читаоца ове песме.

 

Izvor: Милан Орлић: Из бродског дневника, Мали Немо Панчево, Градска Библиотека Вршац, 2021. стр.13-14.

 

 

A tenger, vitorlabontás előtt

 

Ha születsz, valaha is: valaha születsz:

tengerészlélekkel,

valóságossal. És életedet, csak úgy, a hullámok

és a vízalatti áramlatok,

felszín-alatti vizek, a véletlen kénye-kedve, a láthatatlan

vagy a rejtett

sötét ellenségességek nem visznek: az átkozottak öblébe

melynek sorsa: fojtogat:

kegyetlenül: míg végül: meg nem fojt. Vagy, bárkaként,

zátonyra nem dob:

hajótörés: a menny egyik lagúnájában, ahol

mindent feledsz:

az élvezeteken kívül. Vagy holmi, ironikus pusztaszigetről

szóló elégiában

találod magad, valahol az elképzelhető világ

egy eldugott sarkában.

Ahol egyedül a bánat virágzik. Esetleg egy aranyveretes

reggel ábrándkergető

gondolat felébreszt. És attól kezdve vibrál az

az álmatlanság: benned akár

a láthatáron, sohasem: huny ki az esthajnalcsillag.

Ez az óceáni érzés

ami egyúttal ékszerbolt is, mindennapi hajó:

drágakő: Fabergé-

tojás: meglepetésekkel, csodákkal festett, melyektől

eláll a lélegzet. A hajó

fedélzetén, a hajótestben vagy a horgonykötélen

mindig rábukkanhatsz,

a nélkül, hogy sejtenéd, honnan, az érme egyszerre csak

pont ott termett, az,

amelyik az első emlékeknél öregebb: a gyerekkori. Vagy

váratlanul felfedezed,

a kocsit, melynek ezüst kerekei elvisznek, akkor és oda,

ahová akarod, ha

elegendő bátorság van ahhoz: hogy megkívánd. Vagy a bimbó,

az illatos, olyan illatot

terjesszen, melytől, ha hajtókádra mered tűzni, megigézett

maradsz. Abból élsz,

lélegzel, egész életeden keresztül. Vagy felfogod, hogy

a kis szív, a tiéd,

a csakis részedre, az általad megálmodott méretre

teremtett: az a kis szív

mindörökre egyedül érted dobog. És e vers olvasójáért.

 

Fordította: Fehér Illés

Dejan Bogojević Drhtaji buke – Zaj-rezdülések

 

Dejan Bogojević, Valjevo 4. juli 1971. – 

Drhtaji buke
 
Nema mirisa
Posle ove kiše
Niti tragova
Sna na dlanovima
Samo hladne senke
Kojima prekrivamo čela
Dok blaga noć
Susreće nove svetove
 
Iščezle nam zvezde u pesmama
I drhtaji buke se šire
 
Blagim pokretom ruke
Prebacuješ kosu na drugu stranu lica
Nisam više zbunjen
Neću ti samo mahnuti i otići
Sustižem te u telefonskoj govornici
Potpuno smo mokri i priljubljena nam tela
Govoriš bez prekida
Brzo i glasno
Dok moji dlanovi trepere po tvojim bokovima
„Okrenuli ste nepostojeći broj“
Na trenutak se govornica
Pretvara u buktinju
Uskoro se tvoji poljupci odmaraju
Na mojim ramenima
Bez slabosti grizem ti donju usnu
I naslućujem u sebi po neki stih
 
Neću tople i meke žrtve
Dok beskonačno traje mir
I bajke bez patine u noći noće
Te strukture putenosti
To nago telo kao hodočašće
Pohodi svaku mi skrivenu nameru
Da u ovom vremenu
Znane ljubavi
Pokažem pastiru
 
Izvor: https://www.presing.org/dejan-bogojevic-granicni-perivoji-pesme/
 
 
Zaj-rezdülések
 
Ez után az eső után
A tenyéren az álomnak
Nincs illata
Se nyoma
Csak hideg árnyak vannak
Melyekkel homlokunkat takarjuk
A csendes éj meg
Új világokkal találkozik
 
Költeményeinkből eltűntek a csillagok
Zaj-rezdülések terjednek
 
Hajadat könnyed mozdulattal
Dobod át a másik oldalra
Immár nem vagyok zavarban
Egy hozzád intézett intés után nem megyek el
Utolérlek a telefonfülkében
Vizesek vagyunk testünk egymáshoz simul
Míg tenyerem derekadon remeg
Megállás nélkül beszélsz
Gyorsan és hangosan
„Nemlétező számot hívott”
Fellángolt
A fülke
Csókjaid vállamon
Pihennek
Alsó ajkadat harapdálom
És bennem verssorok kel életre
 
Nem kívánok áldozatokat
Tart a végtelen nyugalom
És a mesék patina nélkül az éjben éjszakáznak
Ez az érzékiség-szerkezet
Ez a meztelen test rejtett szándékaimat
Zarándoklatként látogatja
Hogy az ebben az időben
Ismert szerelmeket
A pásztornak megmutassam
 
Fordította: Fehér Illés

Risto Vasilevski Кажа о варварима – Mese a barbárokról

 

Risto Vasilevski Nakolets, 31. januar 1943. –

Кажа о варварима
 
Варвари не морају доћи ниоткуд.
Могу се родити поред нас,
живети са нама,
чак и у истој постељи.
Једноставно их је рођење усмерило,
научило чему нас није,
одредило им меру
коју тешко прихватамо.
Тако постају најближи злу,
зло које чине годи им,
а да тога, можда, нису свесни.
Али, сви сукоби и ратови,
колико су долазили споља,
толико су стизали изнутра,
колико су их изазивали други,
толико смо их ми прихватали.
Није да нас није било у њима,
и жртава које нисмо и ми изазвали.
Лице варвара нико не види
у огледалу у коме се сам огледа.
Најбоље га види на другоме,
као што се оружје најбоље види
у туђој руци.
О својој смрти
нико није говорио
као што је чинио о туђој,
нарочито оној блиској,
ма ко да ју је изазвао.
Нико не признаје злочин
који је учињен другоме,
свако га правда,
тиме што га је учинио.
Тако, варвари,  издржавају
међу толиким варварима.
 
Izvor: autor
 
 
Mese a barbárokról
 
A barbárok nem mindig valahonnan jönnek.
Mellettünk is születnek,
velünk élnek,
olykor ugyanabban az ágyban.
Születésük irányította,
megtanította őket valamire, amire minket nem,
meghatározta nehezen elfogadható
mércéjüket.
Így kerülnek a bűn közelébe,
úgy élvezik az elkövetett gaztetteket,
hagy talán nem is tudatosan teszik.
De, minden összetűzés és háború,
amennyire külső, ugyanannyira
belső tényezőktől is függ,
amennyire mások okozzák,
annyira mi is elfogadtuk.
Mi is bennük voltunk és
az áldozatokért mi is felelősek vagyunk.
Barbár arcát a tükörben, melyben
önmagát nézi, senki sem látja.
Legjobban a másén látja,
mint ahogy a fegyver is, idegen kézben
jobban látszik.
Saját haláláról,
mint ahogy az idegenéről,
senki sem beszél,
főleg nem a közelgőről,
akár ki is az előidézője.
A másokon elkövetett gaztettet
senki sem ismeri el,
mindenki igazolja,
magával a tettel.
Így maradnak meg a barbárok
a barbárok sokadalmában.
 
Fordította: Fehér Illés

Živko Nikolić Највећа радост – A legnagyobb öröm

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –

Највећа радост   1. на орману одбачене књиге спавају спавају и вазе и саксије и оловке будна је једино јабука првим зраком сунца окупана   2. на погачи јабука и коцка шећера и запретана тајна како се из пепела рађа лепота   3. када се пробудим најпре на јабуку помислим   на ону коју си ти на мој прозор ставила на радосни осмех и слутњу да је она ново сунце зачела   4. тој сам јабуци појео петељку и сва зрна и љуспице а нисам докучио суштину раздора зашто се јабука између нас испречила то како си је осмехнута на мој длан ставила памтићу заувек све је неизговорена реч зачела   5. испод крошње у цвату моја је драга заспала на њено се стабло ослонила на њене гране руке опружила и сама је цвет била и сама сена ветру њихала и сама је бескрај дозивала   6. најдража је јабука у једно топло предвечерје под сенком багрема од моје драге добијена   7. када је видела да јој све ближи бивам из руку јој је испала јабука тај одсјај и сада видим тај звук и сада чујем вечно се нешто у мени одваја и спаја и продужава   8. а дете кад бејах једна ми је бака непрестано на дар велику јабуку доносила сад сећање бледи и плине али блиста и нараста јабука она је све зидове и све засторе пробила она је моја вечна амајлија   9. када видиш да се пред тобом бескрајно поље пружа када те опече сунце када наслутиш да се олуја приближава под крошњу јабуке бежи од свега ће јабука да те сачува   10. о свему ми говори лажи само немој о јабуци чија ме грана будила када је ношена ветром о моја окна ударала ја знам њене ритмове и мирис њен у себи носим мене је у висину хитнула   11. дуж целог пута који је ка небу водио и са једне и са друге стране бејаше дрворед јабука и по који орах залутали да намерник застане да све у себи одвага невољу да заборави себе да пронађе   12. сликао сам једном великог песника са јабуком у руци и сад ми у мислима трепери како је у његовим прстима јабука блистала рекох му на длан да је стави као да је кап светворне воде а када после много година ту слику изнова гледам мени се чини да је јабука из тог длана никла   13. ми смо се након свега вина докопали ништа нам није било а нисмо данима застали али о јабуци и сада певамо о пољупцима под њеним гранама о сновима које нисмо дочекали   14. руке које су јабуку брале руке су које су нове просторе нове одаје отварале   15. од свега нас је јабука сачувала од мрава од осица од несанице увек је складно приањала увек у џепу у торби у бисaгама увек присутна а мирна ћутљива сама а никад усамљена   16. надај се и веруј да су звезде јабуке и када неке промину и у амбис падну сети се да је то анђео на путовање јабуку одасла   17. највећа радост портрет са руменом јабуком   18. 3. – 24. 6. 2016. Београд

A legnagyobb öröm   1. szétszórt könyvek szunnyadnak a szekrényen meg vázák virágcserepek ceruzák egyedül az első reggeli napsugárban fürdetett alma éber   2. a pogácsán alma meg egy kockacukor meg a ráncba szedett titok hamuból hogyan születik szépség   3. ébredéskor először az almára gondolok   arra amelyet ablakomra te tettél mosolyt fakaszt és sejteti új nap fogant   4. megettem a kapott alma kocsányát a magokat a magházat de nem fejtettem meg a viszály érdemi részét kettőnk között az alma miért vált akadállyá azt ahogyan mosolyogva tenyerembe tetted örökre megjegyeztem minden ki nem mondott szó forrása   5. virágba borult fa alatt aludt el kedvesem a fa törzsére dőlt kezét az ágakra tette ő maga is virág volt árnyékát szél lengette a végtelent becézte   6. egy meleg estén az akác árnyékában legkedvesebb a kedvesemtől kapott alma   7. amikor látta hogy hozzá egyre közeledek kiesett kezéből az alma azt a villanást most is látom azt a hangot most is hallom bennem valami örökre elvált egyesült és tovább él   8. még gyerekkoromban egy anyóka ajándékba állandóan nagy almát hozott fakul és halványodik az emlék nem tündököl és megnő áttöri a falakat és a függönyöket örökös talizmánom   9. amikor előtted a végtelen mező kitárul amikor perzsel a nap amikor érzed vihar közeledik az almafa alá menekülj az alma mindentől megvéd   10. hazudj mindenről csak az almáról ne szél-vitte ága ébresztett ablakomat ütötte ismerem ritmusát magamban hordom illatát a magasba röpített   11. az égbe vezető út teljes hosszában mindkét oldalán almasor és néhány eltévedt diófa hogy az arra-tévedt megálljon magába szálljon bánatát feledje önmagát meglelje   12. egyszer egy híres festőt festettem kezében almával az ahogy kezében az alma csillogott most is gondolataimban vibrál mondtam neki a tenyerére tegye mintha mindenható vízcsepp lenne mikor évek múltán azt a képet újra nézem úgy tűnik az alma abból a tenyérből nőtt   13. mi mindenek után borhoz jutottunk semmi sem zavart bennünket napokig nem álltunk meg de az almáról most is énekelünk az ágak alatti csókokról a be nem érett álmokról   14. az almát szedő karok az új tereket új termeket nyitó karok   15. bennünket mindentől az alma védett meg a hangyától a darázstól az alvászavartól mindig meghitten illeszkedett mindig a zsebben a táskában a tarisznyában mindig jelen van nyugodt csendes magában de sosem magányosan   16. reméld és hidd almák a csillagok és ha egy-egy eltűnik a mélybe zuhan jusson eszedbe az egy angyal által utazásra küldött alma   17. a legnagyobb öröm portré pirospozsgás almával   2016. 3. 18. – 6. 24. Belgrád   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Светлост на дну, Граматик, Београд, 2020. стр. 41-46.